Gde god da se pomene ime Ljubomira Ljube Zarića bilo u klubovima, kafićima ili restoranima Čikaga i okoline možete čuti oduševljenje i pozitivne komentare.
Vrlo uspešno se bavi pevanjem dugi niz godina, a njegova popularnost ne prestaje da raste jer je publika prepoznala dobru energiju i kvalitet ovog pevača.
Rođen je u Zemunu kako sam kaže u jednoj zdravoj porodici gde je proveo svoje detinjstvo kao mirno i dobro dete. Talenat je nasledio od oca i strica koji jako lepo pevaju i kaže da je u kući uvek bilo veselo. Oduvek je sanjao da jednoga dana postane pevač i ta želja mu se i ostvarila. Živeći još u Zemunu osniva bend koji je vrlo uspešno krenuo u osvajanje klubova i splavova, ali se to proširilo i na inostranstvo. Nastupalo se širom Srbije i regiona, te po Nemačkoj i Švajcarskoj. 2008 je došao u posetu svojoj sestri u Ameriku i na prvo oduševljenje odlučuje da tu i ostane.
Torta je uvek asocijacija na neku sreću, zar ne? Mnogi od nas pamte kada su sa porodicom bili na okupu za svoje i rođendane svojih bližnjih, godišnjice brakova, slave i razne druge zaokružene radošću datume u kalendaru. Poneti deo te nostalgije u ovom ubrzanom vremenu kada se više radi i uvek nekuda žuri, mogu olakšati ljudi kod kojih možete poručiti poslastice. Današnje torte izgledaju kao pravo umetničko delo –savršene izgledom i ukusom, a po željama klijenata.
Jedna takva osoba je naša sagovornica. Njeno ime je Andrea Kiš. Rođena je 1988. godine u Zrenjaninu, trećem najvećem gradu Vojvodine posle Novog Sada i Subotice. Po struci je diplomirani master ekonomista, a za njen najveći osmeh na licu zadužene su tri ćerke. Andrea pravi divne poslastice, a od prošle godine kod nje se mogu poručiti i najmekša peciva koja će oduševiti i najzahtevnije degustatore. Ono što još može upotpuniti slavlje, a imaju u svojoj ponudi je i dekoracija događaja bilo koje vrste.
Senida Hajdarpašić, poznatija kao Senidah, pevačica iz Slovenije koja je osvojila region nesvakidašnjim izgledom, zanimljivom bojom glasa i neizmernim talentom trenutno je jedna od najpoznatijih izvođača upravo zbog svoje autentičnosti.
Kada se na sceni pojavila pevačica, publika je jednoglasno pevala od prve do poslednje pesme koju je izvela. Time je ova Senidah dokazala zašto i zbog čega toliko vredi. Iako retko daje izjave za medije, bila je raspoložena da nam odgovori na nekoliko pitanja.
Pre samo nekoliko dana si stigla sa svojom ekipom u Čikago pa iz prve ruke kakvi su utisci?
Volimo da dođemo u Ameriku, prvi put je da smo malo duže u Čikagu, jako nam se dopada i žao mi je što moramo da idemo već sutra, ali vratićemo se vrlo brzo ako nas pozovete.
U okviru ove mini turneje imaćete tri nastupa, ali svakako ona udarna vest je da je prošle nedelje izašao tvoj novi album. Hoće li publika biti u prilici da čuje neke od novih pesama?
Naravno da hoće, danas zapravo premijerno predstavljamo novi album, ne čitav, ali će publika čuti neke od novih pesama.
Sa kim si sarađivala na albumu i kakve su kritike?
Kritike su jako pozitivne, svima se dopada i meni se jako dopada od prve do zadnje pesme i mogu da ga slušam satima. Sarađivala sam sa grupom žena koje se zovu “Žene”. One su jako specifične u tom svom etno stilu. Radile smo pesmu “Senida”, a sarađivala sam i sa Surilom na pesmi “Magdalena” koji je top lik.
Muzikom se baviš duže od deset godina i publici si se prvi put predstavila pesmom “Pustinjom” posle čega si radila sa bendom MAFF iz Slovenije. Svirali ste pop, rok i bluz pa otkud Senidah u trep-repu?
“Pustinjom” je bila prva moja pesma i tu sam već pokazala kako želim da idem u tom nekom pravcu RNB, hip-hopa i trepa. Onda sam se spojila sa dečkima gde je više bio taj momenat roka, popa i bluza, pa sad kada sam solo počela sam sve da kombinujem.
Početak tvog vrtoglavog uspona na Balkanu se vezuje za pesmu “Slađana” koju si snimila 2018. godine. Ko je zapravo Slađana iz pesme?
Slađana smo svi mi koji želimo neku ljubav, kojima se nešto dešava, a u stvari se ne dešava ništa, nešto što je jako toksično, svi mi.
Za tebe kažu da si ženski Trevis Skot, jesi li imala nekad uzora, kome se najvise diviš?
Uvek sam volela da slusam Mery J. Blige, volela sam da gledam kako se ona ponaša na stejdžu, možda ta neka energija. Nije da sam kopirala nekoga, ali volim da je gledam kako nastupa, a muškarci su svi prejaki i energični.
Kada nastupaš publici se daješ nesebično, pevaš uglavnom o ljubavi. Šta je to što tebe pokreće, koji je to vajb?
To je uglavnom život i emocije iz života. Ne pevam samo o ljubavi, pevam i o mišićima.
Bliži se kraj godine, kada se osvrneš kakva ti je bila protekla i da li bi menjala nešto?
Ja tu ništa ne bih menjala. Dolazi Nova da tu nešto dodamo i malo da odmorim od svega što sam radila, tako da je taman.
Šta sledi po povratku na Balkan sa ove mini turneje, osim toga što ćeš promovisati novi album?
Imam puno najavljenih nastupa, spotovi se snimaju za neke nove pesme, mislim da imam čak 11 nastupa u decembru, a onda sledi kratak odmor.
Na kraju nam je priznala da bi zbog dobre pesme naučila bilo koji jezik. Trenutno kaže da peva “balkanskim jezikom” koji je mešavina srpskog, htvatskog, bosanskog, slovenačkog i crnogorskog. Ova balkanska trep-rep diva u okviru svoje turneje nastupiće i u New Yorku i St. Louisu. Ispunila je svoje obećanje i publici u Čikagu ostavila prelepe uspomene sa koncerta za koji se tražila karta više.
PIŠE: ANDRIANA BJEDOV I FOTO: MIRKO BJEDOV/ Printscreen instagram/senida_h
Otac Predrag Popović je sveštenik Srpske Pravoslavne Crkve sa službom u Velikoj Plani. Svoj govornički dar koristi za propovedanje jevanđeljske istine u nameri da probudi i pobudi u ljudima veru i ljubav prema Bogu. Besede i priče koje organizuje virtuelno preko svog youtube kanala izazvale su pažnju mnogih vernika.
Rođen je 23. decembra 1983. godine u Slavonskom Brodu od oca Duška i majke Smiljane. Početkom 90-tih seli se u Vrnjačku Banju gde stiče osnovno obrazovanje. U Kraljevu završava elektrotehničku školu, a nakon toga Bogoslovski fakultet u Beogradu. U čin đakona Episkop požarevačko-braničevski Ignatije rukopolaže ga oktobra 2011. godine, a u čin jereja jula naredne godine.Oženjen je Ivanom sa kojom ima troje dece: Teodoru, Petra i Pavla. Svojom jednostavnošću uspeva da približi veru čoveku iz naroda, te je tako na poziv Vladike Longina i sveštenika naše parohije stigao u posetu vernicima u Americi.
Oče, već neko vreme boravite u poseti vernicima u Americi, imali ste priliku da upoznate naše ljude, razgovarate sa njima, da vidite kako žive pa kakvi su Vam prvi utisci?
To me svi nekako pitaju, ali ja ne volim da govorim o utiscima dok ne napravim celu sliku. Ti utisci, taj ceo život je sačinjen kao jedna puzla od raznih šarenila. Vladika je divan čovek, domaćin, širokogrud, sveštenici su dobri, međusobno sarađuju i vredno rade sa narodom. U Srbiji su retki, ako uopšte znamo zajednice gde imaju fiskulturnu salu, recimo za košarku, da imaju folklorne grupe i sve to jako teško ide kod nas. Ovde je sve to drugačije, ljudi se okupljaju oko crkve i oko raznih zajednica. I na kraju krajeva ta okupljanja su jedino što imamo. Naš narod je divan, dobar kao i svuda. Svako ima neke svoje probleme, nesto čega smo morali da se odreknemo, da bismo nešto stekli.
Ono što je specifično za Vas jeste da govorite jednostavnim jezikom koji dopire do srca i duše običnog čoveka, što se pokazalo brojem pregleda na vašem youtube kanalu, postali ste prava internet senzacija. Kakav to osećaj izaziva u Vama?
Koja je suština govoriti jezikom ako nije jednostavan i ako ga ljudi ne razumeju. Zašto onda razgovaramo, koja je poenta mene koji sam besednik i koji se obraćam narodu i ljudi me ne razumeju, zašto se onda obraćam. Hristos je govorio jednostavnim jezikom, ja verujem da su njega u to vreme smatrali nekim ko nije dorastao nekim izazovima, nego što on izazove čudo i onda im skrene pažnju na suštinu. Gospod je u svojim pričama govorio kao da je poticao iz seljačke porodice, njegov otac je bio zanatlija, doduše ja znam šta znači biti dete zanatlije. Moj otac je bio majstor, popravljao je automobile i on je govorio o vinogradu, o sejaču i semenu. Dakle govorimo o seljačkim pričama, ali jezikom na način na koji ljudi mogu da razumeju. Tako da ja gledam sva dešavanja u mom životu i u životu drugih ljudi na način da to prenesem i da ostavim ljudima, a moram da kažem i da postoji jedan sebičan razlog tog mog interneta, a to su moja deca. Moja deca i moji unučići sutra i ako me ne bude, imaće mene i moje savete njima upućene kako kroz život da se bore. Takva je bila moja prva zamisao, da svojoj deci ostavim u amanet sebe. Onda razmišljam, da ima i druge dece koja bi trebalo to da znaju i Gospod je učinio da to dopre tako munjevito do ljudi širom sveta, i do one dece koja su mala i do one dece koja imaju 80 godina.
Sve je krenulo od Vašeg puta na Ostrog, na koji ste bili pozvani od Svetog Vasilija, a koji se dogodio 10. novembra prošle godine. Kako je izgledao taj Vaš put?
Gospod je rekao: “Odrekni se svega i pođi za mnom”, to je baš bilo to, samo što je to bilo na određeno vreme da idemo do Ostroga, ali to je poziv i za ceo život. Mi se svakodnevno odričemo nekih svojih prohteva zarad Hrista, ali i pored svega toga on to nama da i svi moji najluđi snovi i najluđe želje koje sam negde imao Gospod mi je uslišio, ali samo zato što si spreman da daš sve i što si spreman da se na kraju svega odrekneš zarad njega.
Koliko naši ljudi poznaju veru, mi smo narod koji nije naučen da čita Bibliju i da ide redovno u crkvu?
Naš narod nije crkven prevashodno, a ne može doći do poznavanja Boga ako nema crkve tj. liturgije. Kada smo u liturgiji treba da uzrastamo, da se učimo. Tu ulogu preuzimaju i sveštenici i episkopi, ali za početak je jako bitno da ljudi krenu u crkvu i da se pričešćuju. Tu će naći mnogo odgovora na svoja pitanja, a znanje dolazi, to je proces životni koji će doći do smrti i umrećemo kao neznalice, ali znaćemo mnogo više nego kada smo krenuli u crkvu. Naš veliki problem je što smo sujeverni, što se odričemo svoje vere, što su naši preci koji takođe nisu čitali sveto pismo i koji su bili nepismeni svoj život davali za veru, jer je vera bila nešto što su oni suštinski. Možeš da mi uzmeš sve, ali vere neću da se odreknem. Da li smo mi danas takvi? Ne bih rekao, i zbog mnogo manjih stvari se odričemo vere, odričemo se ljubavi. Danas se više ni u ljubav ne veruje, ni ljubav više ne može da se održi, a o nadi da ne pričam. Tako da ovom svetu mnogo više fali ljubavi, vere i nade.
Za kraj ovog razgovora Oče šta biste poručili našim vernicima ovde u Americi?
Da se svi drže zajedno, da se okupljaju oko crkve. Gde se napravi crkva da tu kupe kuću, imanje, da se grupišu oko crkve. Naša sela su tako opstala. Onda će naša deca biti u tom okruženju. Ovde postoji plan, otac Nemanja je napravio plan da napravi školu. Sve oko crkve i oko te škole treba da budu srpske zajednice, srpske kuće. Treba da se okupljamo oko liturgije, oko molitve, a onda preko nedelje svako za svojim obavezama, a u nedelju ponovo tu i onda se povrati život i opet svaka nedelja za nedeljom. Gospod Bog će bogosloviti, doći će nova pokolenja koja će gledati od nas i to naučiti. Što mi decu naučimo to će ona raditi.
Otac Predrag u Americi će boraviti do kraja novembra. Nada se da su njegove besede i propovedi doprle do srca i duša vernika i poručuje:”Moja uloga je u tome da vas uputim ka Bogu, stavim na noge da i dalje idete sami. Idite po svetu i propovedajte, i neka vas po ljubavi poznaju da ste moji učenici.”
Proteklog vikenda u subotu 29. oktobra Čikago je u Compas areni ugostio pevačicu narodne muzike Andreanu Čekić i njen bend, rok pevača sa izuzetnim glasom i pojavom Amera Čengića Čengu i jednog od najbolljih harmonikaša Srbije Acu Nikolića Čergara.
Organizatori Balkan Sound Promotion su se ovoga puta potrudili da publika uživa u lepom raspoloženju i da zadovolje svačiji ukus. Bilo je za svakoga po nešto, od poznatih Andreaninih hitova do čistog roka. Vidno raspoloženi podelili su svoje utiske sa nama.
Poštovana Andreana Vi ste neko ko je dobro poznat ovdašnjoj publici, završavate Američku turneju večerašnjim nastupom pa kakve utiske nosite?
Ovo je jako važan koncert jer je finalni, svi su koncerti važni naravno, ovo je veliki prostor, a Čikago je grad sa najviše naših ljudi. Utisci su super, odlično smo se provodili, a sa Čengom smo se odlicno uklopili. On je izuzetan umetnik i drug, jako je interesantna osoba. Momci iz benda su mi kao braća, gledam ih kao da su moja familija i stalno smo zajedno. Neizostavan je i organizator Ibro Šarić koji uvek gleda da je sve kako treba i da nikome ništa ne fali. Već smo sarađivali ranije, tako da se sve to samo nastavilo.
2018. godine ste proglašeni za pevačicu sa najvećim hitom za pesmu “Cipele “ i pesma je još uvek rado slušana. Šta Vam publika najčešće traži da pevate?
Traže moje pesme, bilo je onih koji traže da čuju “Cipele”, ima onih, a to je uglavnom ženska publika koji žele da čuju balade poput “Ljubav kada padne mrak” i “Srećo pojavi se”, a onda kako veče odmiče traže pesme od Šemse. Mi smo tu da ispunjavamo želje koliko možemo. Jako sam srećna zbog toga što naš nas narod i ovde na drugom kontinentu nije zaboravio tu našu pravu muziku, da li to bila narodna ili rok, tako da hvala svima koji su dolazili i koji su tu večeras sa nama.
Čije pesme pored svojih rado pevate?
Ne mogu da kažem, sve mi se sviđaju od Cece, Brene, Dragane. Sve zavisi šta ima u tom tekstu, da li ima nešto što mene lično podseća na mene i tako ja biram pesme. To su pesme koje uglavnom govore o ljubavi i koje su lepe i za svirku i za pevanje i vidiš prosto na šta narod reaguje.
Šta Vam je u planu po povratku sa ove turneje, čime ćete publiku obradovati?
Imamo puno posla, vikendi su već ugovoreni. Upravo je izašla nova pesma, duet sa Aleksandrom Mladenović. Već ima million pregleda i ovom prilikom želim da pozdravim i Aleksandru i Saška i sve koji su vredno radili na ovom projektu dok sam ja bila ovde. Što se tiče mojih solo pesama, uskoro ulazim u studio, već sam neke pesme izabrala i treba da ih snimim. Jedva čekam ulazak u studio i snimanje spotova.
I pevač roka sa izuzetnim glasom, pojavom i harizmom, neko ko je oduševio publiku kako u Srbiji, tako i ovde u Americi je rado podelio svoje utiske sa ove turneje.
Kako je protekla ova turneja iz vašeg ugla i kako je bilo sarađivati sa Andreanom ?
Sve ono što sam doživeo što se tiče rok scene, doživeo sam sa Andreanom Čekić, koja je izuzetan performer, saradnik i kolega. Samo smo dokazali da rok i narodna muzika mogu ići zajedno. Nadam se da će tako i ostati. Gde god smo nastupali ljudi su oduševljeni sa onim što ona i ja nosimo kao performeri za tu jednu noć.
Čenga ovom prilkom želim da Vam čestitam na pobedi u muzičkom takmičenju “Nikad nije kasno”. Konkurencija je bila velika, jeste li očekivali pobedu?
Konkurencija je bila velika i jaka, jedna od najjačih koliko sam mogao čuti od producenata. Eto dobio sam prvu nagradu,a da li sam očekivao, ja sam to više puta rekao do sada da svi uvek očekujemo najbolje. Da sam lično očekivao pobedu nisam, nisam hteo da budem toliko direktan i da kazem sam sebi “Da pobediću”, tako i da nisam pobedio ja sam pobednik sam sebi.
Jeste li snimili do sada nešto ili Vam je to tek u planu?
Snimljene su tri pesme u ono vreme dok sam se takmičio, malo je nezgodno raditi jer smo na dva različita kontinenta. Pesme su gotove, ali trebamo uraditi još i spotove. Prva bi trebala izaći krajem ove godine, a ostale dve će izlaziti u toku naredne godine.
Uz Andreanu i Čengu ni harmonikaš Aca Nikolić Čergar nije krio zadovoljstvo i oduševljenje prijemom kod publike. Spoj narodne muzike i roka pokazao se više nego dobar, a sa sobom će kako kažu poneti samo lepe uspomene sa gostovanja po Americi.
Lexington bend zasigurno jeste jedan od najpopularnijih bendova, kako u Srbiji, tako i u regionu. Kvalitet koji poseduju prikazuju nam iz dana u dan, iz pesme u pesmu, a o tome govori i mnoštvo neverovatnih nastupa i koncerata. To su pokazali i svojim nastupom u Alhambra Palace u Čikagu 24. septembra u organizaciji Balkan Sound Promotion, u okviru svoje američke turneje.
Nije bilo potrebno dugo vremena da publika na već prve taktove poznatih melodija zapeva sa njima u glas. Iz pesme u pesmu nastavljali su da iznenađuju i oduševljavaju publiku svojim fenomenalnim melodijama. Svoju američku turneju zavrsili su u Čikagu koncertom u Compas areni 4.oktobra, gde nam je Bojan Vasković- Boki Lexington, pevač ove grupe kroz razgovor otkrio svoje utiske i planove.
Poštovani Bojane uspešno ste završili američku turneju, kakvi su Vam utisci nakon održanih nastupa?
Pamtićemo ovu turneju jer je bila na svetskom nivou zahvaljujuci našim dragim prijateljima iz Balkan Sound Promotion, koji su se potrudili da nam bude baš onako ugođaj bez obzira što je bilo naporno i što smo dosta kilometara prešli. Posetili smo šest gradova i bilo je više nego fenomenalno.
Ceo bend je ovde, s obzirom da vas je petorica kako funkcionišete i jeste li imali nekad krize u bendu?
Znate kako, i kada porodica ima pet članova postoji nekad period kada ima nesuglasica, ali to su minorne stvari u odnosu na ono što nosimo u sebi i što smo pravili svih ovih godina.
Postojite od 2004. godine, prvi album ste izdali 2010. godine “Kako je tako je” i vodeća pesma je vrlo brzo postala hit, te su usledili učestaliji nastupi i pozivi na festivale. Postali ste jedan od najperspektivnijih bendova u Srbiji. Kako Vi tumačite taj uspon?
Dvadeset godina je iza nas, prošli smo sve i svašta, što se kaže od najmanje do najveće lestvice. Pevali smo pred dvadeset ljudi u najmanjim kafićima i pred 50 000 ljudi na Marakani. Imali smo razna iskustva, nekako smo srcem krenuli u sve ovo i valjda je to najispravnije što se dešava.
Rezultat svega toga su četiri studijska albuma i više od dvadeset singlova, tako da imamo iza sebe dosta velikih koncerata i dosta klupskih nastupa.Trudimo se da što više uživamo u ovom našem pozivu, nije uvek lako, najteža strana su putovanja, ali kad je publika ovakva kao ovde u Americi onda je lako i pevati.
Koju pesmu biste izdvojili kao najslušaniju pesmu Lexington benda do sada?
Pesma “Dobro da nije veće zlo” ima preko 100 miliona pregleda, pesma “Donesi” preko 80 miliona pregleda, ne bavimo se mi brojkama, nekako mi je srce najviše ispunjeno kada publika sa nama peva zdušno. Ljudi vole srcem više od 15 pesama za koje mislim da su hitovi i ne mogu da izdvojim neku posebno.
Bojane šta Vam je u planu nakon ove turneje, dali publika moze očekivati novi album, novi duet ili video spot?
Iskoristili smo ovo vreme u Americi da snimimo neke kadrove za buduće pesme jer volimo to da ekranizujemo. Imamo u planu da snimimo peti studijski album i da ugleda svetlost dana na proleće. Možda ćemo do tada objaviti još pesmu ili dve, i to nam je neki plan.
Imamo u planu i da napravimo veće koncerte u svim većim gradovima, verovatno će prva biti Beogradska Arena pa Sarajevska Zeta, ali to je deo posla kojim se menadžment bavi. U svakom slučaju postoje veliki planovi, ali sve nakon izlaska novog albuma.
Momci iz Beograda poneće sa sobom samo lepe uspomene iz Amerike. Imaju velike ambicije, za uspeh će nastaviti da se bore dobrom pesmom i kvalitetnim zvukom, a naša redakcija im u tome svakako želi mnogo uspeha.
Najveća zvezda bivše Jugoslavije, Lepa Brena je simbol šoubiznisa, uzor mnogim mladim devojkama, simbol jednog vremena koje je praćeno raznim turbulencijama i fenomen koji traje već 40 godina.
Lepa Brena je sa svojim bendom u petak 7. oktobra održala koncert za pamćenje u Čikagu u organizaciji Pure Live Music.
Ogromni redovi koji su nas dočekali ispred kluba Joe’s live posvedočili su da ovaj fenomen zvani Lepa Brena, i koja je ubeđena Jugoslovenka, širi ljubav i prijateljstvo kroz pesmu od 82. godine. Njen moto je “Hajde da se volimo”, što su potvrdili fanovi svih generacija i različitih nacionalnosti na njenom nastupu.
Svoju karijeru započela je davne 1980. godine sa bendom Lira šou, a već nakon nekoliko godina sa bendom Lepa Brena i Slatki greh postaje najpoznatija javna ličnost u staroj Jugoslaviji. Ova rođena Tuzlanka privlačila je pažnju neospornim talentom, ali i odevanjem koje su mnogi u ono vreme smatrali neprikladnim. Uprkos svemu ona se dobro osećala u svom telu i sama smišljala kostime koje joj je majka šila.
Iza sebe ima karijeru dugu 40 godina, mnoštvo albuma i singlova i sva priznanja koje jedan umetnik može primiti. 1982. godine pokazala je svoje umeće i na filmu “Tesna koža” u kojem je tumačila samu sebe i pevala pesmu “Mile voli disko”, imala je glavnu ulogu u filmu “Nema problema” u kojoj je promovisala sebe i Slatki greh i koji je kao najgledaniji dobio Oskara popularnosti. Potom sledi snimanje filma “Hajde da se volimo” koji je zbog vise nego pozitivnih reakcija publike snimljen u još dva nastavka. U njemu su glumile veličine poput Bate Živojinovića, Gidre, Josifa Tatića, Preraga Ejdusa i mnogih drugih, te Brena definitivno postaje jedna od najpopularnijih ličnosti u Jugoslaviji.
Zagrejavanje pred Brenino pojavljivanje počelo je nastupom specijalnog gosta, Aleksandra Josifovskog, inače jednog od učesnika muzičke emisije “Zvezde granda” koji je publiku razdrmao poznatim melodijama ex yu roka, a potom se publici predstavila atraktivna Enela Palavra sa svojim bendom.
Kako je najavila na samom početku koncerta Lepa Brena je za američku publiku pripremila specijalan program pod nazivom “The best of the best”, što podrazumeva najveće hitove njene karijere.
Svojom pojavom na bini odavala je odmerenost, prefinjenost, mudrost, ali i realnost koju nije izgubila tokom svih ovih godina popularnosti. Samopouzdanjem i kvalitetom kojim je osvojila publiku najbolje je pokazala da zaslužije titulu zvezde.
Vrlo emotivna na početku koncerta izjavila je da ne može da veruje da je prošlo već toliko vremena od njenog poslednjeg susreta sa čikaškom publikom koji se dogodio 2018. godine, ali i da je i dalje tu zahvaljujući vernoj publici.
Još uvek u punoj snazi pevala je “Jedan dan života”, “Čačak”, ‘Mile voli disko”, “Dama iz Londona” i mnoge druge hitove, da bi vrhunac večeri bio već na prve taktove pesme “Jugoslovenka”. Sve generacije pevale su u glas, od onih starijih koji je pamte još iz vremena Slatkog greha, pa do onih mlađih koji su se pronašli u njenim novijim pesmama.
Simbol jednog vremena i uspeha, najduže noge bivše Jugoslavije, sinonim za rad i upornost, ispraćena je sa bine uz ovacije publike koje su trajale nekoliko minuta.
Obećavši publici da neće proći dugo vremena do sledećeg susreta i poklonivši se, jos jednom je dokazala da se nije lako zvati Lepa Brena.
Svoju turneju Lepa Brena i njen tim nastavljaju nastupima i u ostalim gradovima Amerike: Atlanti, New Jersey-u, Detroitu i Bowling Green-u, a naša redakcija im svakako želi mnogo uspeha u tome.
Raspored koncerata Lepe Brene u Americi pogledajte ovde.
Srpsko-američko Udruženje lekara i stomatologa ove godine proslavlja tri decenije svoga rada. Odbor ovog udruženja na čelu sa novim predsednikom Dr Nebojšom Kneževićem organizovao je predavanje edukativnog karaktera 14. septembra u restoranu TOPAZ u Čikagu, kome su prisustvovali vrhunski lekari iz svojih oblasti. U uvodnom delu večeri predstavljeni su novi članovi upravnog odbora, a razgovaralo se o najnovijim dostignućima, istraživanjima i tretmanima lečenja.
Ugostio nas je Dr Nebojša Knežević koji je u svetskim stručnim krugovima poznat kao Dr Nick. Ovaj rođeni Šapčanin je anesteziolog i subspecijalista u oblasti terapije bola na klinici za terapiju bola “Advocate Illinois Masonic Medical Center” u Čikagu. Šef je odseka za nauku i istraživanje i pomoćnik šefa katedre, a predaje i kao profesor anesteziologije i hirurgije na Univerzitetu Illinois. Dr Knežević je i dobitnik nagrade “Top doktor” za najboljeg lekara u Čikagu kao i nagrade američkog društva anesteziologa za akademska dostignuća. Kako nam je otkrio lečenje najtežih pacijenata za njega je veliki izazov, ali rad sa studentima mu je draži, iako se američki sistem izučavanja medicine znatno razlikuje od našeg.
Poštovani Dr Kneževiću, kažite nam nešto više o značaju ovog skupa i o temema o kojima se razgovaralo na ovom skupu?
Ovo nam je prvi edukativni sastanak koji organizujemo kao obnovljeno srpsko-američko udruženje lekara i stomatologa. Imamo šest vrhunskih predavača u toku ove edukativne sesije koja je namenjena prvenstveno zdravstvenim radnicima, lekarima i onima koji obavljaju zdravstvene delatnosti u Čikagu. Tema je uticaj pola, starenje i različite zdravstvene promene. Imamo stručnjake iz oblasti urologije, ginekologije i iz oblasti terapije bola tako da ćemo posmatrati neka različita zdravstvena stanja sa kojima se kolege lekari susreću svakodnevno u praksi. Iskreno se nadam da je ovo prvi edukativni skup i cilj nam je da ih bude što više.
Šta je zapravo cilj ovog skupa?
Cilj ovakvog skupa jeste edukacija kolega lekara, ali i ostalih zdravstvenih radnika. To je jedan od ogranaka koje planiramo da radimo kao Srpsko-američko Udruženje lekara i stomatologa. Cilj nam je pored toga i da radimo na edukaciji našeg stanovništva i da radimo besplatna snimanja. Takođe nam je cilj da pomažemo mlađim kolegama, onima koji planiraju da upišu medicinski fakultet, onima koji su ga završili ili su ga završili van granica SAD i koji žele da dođu, tako da ćemo organizovati jednu sesiju za njihova pitanja i dileme i pokušaćemo da im odgovorimo.
U planu srpsko-američkog udruženja lekara i stomatologa jeste i to da pomažete našim ljudima kroz zdravstvene savete na manifestacijama kao što su srpski festivali pa kada bi moglo doći do realizacije tog plana?
Nismo još osmislili kako će to da izgleda, nadamo se da ćemo te programe krenuti u realizaciju od sledeće godine, dali da na nekom od festivala imamo svoj štand na kome će ljudi moći da dođu i izmere šećer, pritisak, pitaju lekare ono što ih interesuje ili ćemo imati neku centralnu lokaciju ili možda čak zoom sastanke u svakih par meseci.
Naš sagovornik je istakao da je pored svega cilj ovog udruženja da naprave dobru bazu podataka, da okupe što više lekara koji su poreklom iz Srbije, jer naši ljudi ipak više vole da posećuju naše lekare nego američke. Pokušaćemo maksimalno da povećamo broj članova udruženja, da se organizujemo i pomognemo jedni drugima.”
Centralna proslava tridesete godišnjice srpsko-američkog udruženja lekara i stomatologa zakazana je za 12. novembar kada ovo udruženje obeležava slavu Svete Kozmu i Damjana.
Jednom od najcenjenijih srpskih lekara u SAD Dr Nebojši Kneževiću i njegovom timu želimo uspeh i ostvarenje svega onoga što su zamislili sa namerom da budu jedan od stubova srpske zajednice u SAD.
Kada dečaku koji je voleo da sluša sve, od roka do folka date u ruke klavir i muzičko obrazovanje, neminovno je da ćete dobiti zvezdu.
Danas to potvrđuju i milioni fanova Saše Matića koji kaže ni da se posle 20 godina karijere još nije umorio. Malo je pevača kao što je Saša Matić, koji na svojim koncertima ne odrađuju posao, nego se provode i uživaju zajedno sa publikom što je dokazao u Joe’s Live-u u Čikagu, u organizaciji Pure Live Music-a. Bilo je prelepo, emotivno i istovremeno sa mnogo energije i kao što je i obećao noć koja će se pamtiti do kraja života. Dvorana Joe’s Live-a je bila puna do poslednjeg mesta.
Talenat za muziku Saša je pokazao jos kao dete pevušeći pesme Olivera Dragojevića i Kemala Montena. Završio je nižu i srednju muzičku školu na odseku za klavir u Zemunu. Iako su ga profesori usmeravali da upiše i muzičku akademiju, Saša se okrenuo estradnom poslu koji ga je privlačio više od klasične muzike. Prvi put je nastupio još u drugom razredu srednje škole na tržnici povodom Dana žena i tada je odlučio da želi da bude pevač, a taj osećaj ga prati kroz život. Na jednom od nastupa čuo ga je Šaban Šaulić i pohvalio Sašu i način na koji peva.
Od samog početka je imao podršku Ace Lukasa, koji je bio oduševljen time kako Saša Matić svira, ali i peva, a 1997. godine je nastupio u televizijskom serijalu “A što ne bi moglo” sa Anom Bekutom.
Već sa prvim albumom “Maskara” koji je izašao 2001. godine Saša je postigao veliki uspeh, a sa drugim albumom “Kada ljubav zakasni” 2002. godine obezbedio je sebi poziciju zvezde na estradnom nebu. Potom se nižu albumi “Zbogom ljubavi”, ‘Anđeo čuvar”, “Poklonite mi nju za rođendan”, “Nije meni ova noć”, “Zajedno”, “Zabranjena ljubav”, “Ne bih ništa menjao”.
Deseti po redu album koji je oborio sve rekorde slušanosti Saša je poklonio svojoj publici u znak zahvalnosti za sve godine koje je prošao sa njima. Iza albuma “Dva života” stoje trenutno najbolji muzički znalci: Kamarad produkcija i imena poput Jelene Trifunović, Bojana Vasića, Saše Nikolića, Milana Miletića, Željka Vasića, Angeline i mnogih drugih.
Saša je ukrstio glas sa mnogim pevačima naše estrade. Tu su imena poput Aleksandre Prijović, Cece Raznatović, Ace Lukasa, Mileta Kitića, Severine, Jelene Karleuše, Jane Todorović i mnogih drugih.
Godinama su se nizali hitovi, a Saša je sa svakim albumom postavljao neke nove standarde muzike. Punio je klubove, diskoteke, kafane i dvorane širom sveta i dobijao razna priznanja.
Na samom početku koncerta Saša je publiku obradovao starim hitovima sa početka svoje karijere, zatim se atmosfera sve više zahuktavala uz poznate melodije, a publika je pesmu za pesmom pevala u glas. Podrška na bini uz njegove muzičare bila je Dragana Rakčević. Na našu konstataciju da ima posebnu razmenu ljubavi i nakon 20 odina uspešne karijere Saša odgovara: ”Ja se još nisam umorio i verovatno će proći još mnogo godina i da će ovo sve potrajati, pa idemo na sledećih 20”.
Galeriju fotografija sa nastupa Saše Matića u Čikagu pogledajte ovde.
Saša Matić nije obeležio samo 20 godina karijere, već i 20 godina života ljudi, bilo je tu krštenja, rođenja, rođendana, ispraćaja, raskida, ali i razvoda. Saša uz smeh kaže da je bilo svega, da je njegov najveći zadatak da uveseljava ljude, da ih čini srećnijim i zadovoljnijim, i da se onima koji su patili zbog nekih njegovih pesama unapred izvinjava.
Galeriju fotografija sa nastupa Saše Matića u Phoenix-u pogledajte ovde.
Ono što je zasigurno obećao jesu koncerti koji slede u Tuzli, Zagrebu, Osijeku, Beču i Beogradu za koje će se sigurno tražiti ulaznica više.
Kao neko ko je sam stvorio sve svojim talentom i radom, zna kako da ceni i život i ljude. Poznat je po tome što nesebično deli stečeno, tako da deo prihoda sa svojih koncerata Saša daje u humanitarne svrhe.
Popularni “kralj meraka” Čikagu je još jednom pokazao da se nije umorio od putovanja, publike i toga da uvek otpeva “još jednu za kraj”, zato sa nestrpljenjem čekamo naredne hitove i druženja sa Sašom.
Nataša Bekvalac važi za jednu od najlepših žena sa naših prostora, ali i za ozbiljnu pop zvezdu. Ponekad nam se čini da o njoj znamo sve jer je stasavala pred malim ekranima. Na sceni je već više od 20 godina i po prvi put u svojoj karijeri u saradnji sa Balkan Sound Promotion-om publika u Čikagu i još pet gradova Amerike je imala priliku da uživa u hitovima ove popularne Novosađanke.
Nataša Bekvalac je izgradila veoma uspešnu muzičku karijeru propraćenu brojnim muzičkim nagradama i učešćem na prestižnim domaćim i regionalnim muzičkim festivalima. Do sada je objavila šest studijskih albuma, a njeno prvo pojavljivanje pamtimo u dečijoj muzičkoj emisiji Minje Subote “Muzički tobogan”.Početak svoje muzičke karijere povezuje sa nastupom na prestižnom muzičkom festivalu “Sunčane skale” u Herceg Novom 2000. godine kada se publici predstavila pesmom “Laži me”. Nakon toga se nižu hitovi bez kojih ne prolazi gotovo nijedna žurka. “Ne brini”, “Mali signali”, “Nikotin”, “Ponovo”i “Dobro moje” samo su neke od pesama koje su obeležile njenu muzičku karijeru.
U toku svoje američke turneje Nataša nam je kroz razgovor otkrila kakva je očekivanja imala vezana za ovu turneju, ko joj je najveća podrška kroz karijeru, ali i planove za budućnost.
Poštovana Nataša, nakon 22. godine uspešne karijere konačno ste u Americi. Kakva su bila Vaša očekivanja i kako Vas je publika dočekala?
Nisam generalno imala nikakva očekivanja, jedino što sam unutar sebe nosila jeste ljubav i to je ono što imam da dam publici gde god da pevam. Kada je publika u Americi u pitanju nemam osećaj da sam u drugoj zemlji, nemam osećaj da sam na drugom kontinentu zato što ljudi koji su ispred mene pevaju moje pesme u glas i ljubav koju dobijam je nekako intenzivnija i svežija nego kada radim u mojoj zemlji.
Verujem da često čujete komplimente koji se tiču Vašeg izgleda i lepote. Kako ih prihvatate?
Kada je to u pitanju ja sam rezervisana zato što mi je to kao mladoj ženi stvaralo veliko opterećenje i bila sam pod velikim pritiskom. Kada primim neki od komplimenata nekako preletim preko toga i zahvalim se jer mi je to više štetilo muzici i umetnosti kojom se bavim jer je upravo to stavljano u prvi plan i trebalo mi je puno godina da moja muzika izbije u prvi plan.
Šta god da uradite ne prolazi neprimećeno, Vi ste neko ko je stasavao pred malim ekranima, međutim mediji su više pratili Vaš privatni život nego Vaš rad i stalno ste pod lupom. Kako se nosite sa tim?
Sada se mnogo lakše nosim sa tim nego kad sam bila u onim nežnim godinama, zato što sam vremenom mnogo radila na sebi, na svojoj duši i unutrašnjosti i na onome što svaka žena treba sebi da stavi za prioritet, zato me sve manje povređuju stvari koje moj posao nosi sa sobom.
Ko Vam je najveća podrška kroz karijeru?
Sestra Kristina mi je velika podrška, ona vodi računa o mom vizuelnom izgledu,ali ona mnogo više učestvuje u mom životu i mojoj karijeri. Jedan je od ključnih ljudi kojima najviše verujem i koje najviše volim. Najveća podrška mi je svakako porodica. Umeju da budu najveći kritičari, ali i te kritike koje možda meni u datom trenutku ne prijaju znaju da budu glavni okidač i pokretač da se promenim i krenem na bolje.
Učestvovali ste na prestižnim domaćim i regionalnim muzičkim festivalima, proglašavani ste za ženu godine, za najboljeg solo pevača, dobijali Oskare popularnosti pa šta Vam je najdraže od tih priznanja?
Ne mogu da kažem da me takva priznanja nisu činila u datom trenutku srećnom i ponosnom, ali sve ono što je za mene najveći orden nije ono što se dešava na sceni.
Iza sebe imate šest studijskih albuma, uradili ste i mnogo dueta sa poznatim pevačima, a sa poslednjim albumom “Original” ste postigli zavidan uspeh. Koju pesmu biste izdvojili sa tog albuma kao omiljenu?
Moja omiljena pesma sa tog albuma jeste pesma “Original” jer je lagano flertovanje sa folkom koje ja generalno volim. To je pesma koja je mene u datom trenutku opisivala u svakom smislu te reči i jako mi je drago što je moja publika pogotovo ženska to prepoznala i prihvatila.
Sa radija vrlo često čujemo Vaše pesme i gotovo da nema žurke na kojoj se ne može čuti neki od Vaših hitova, ali ono što smo primetili jeste da su pesme različite, ima raznih žanrova. Kako birate pesme za album i da li to ima veze sa Vašim privatnim životom?
Kao u životu tako i u muzici nikada nisam imala plan, uvek sam radila ono što mi se u datom trenutku dopadalo i nikada nisam podilazila ili jurila za trendovima. Kao što sam se menjala ja, tako se menjala i moja muzika i zato možda kada pustite moju muziku od početka do poslednje pesme koju sam snimila deluje neuravnoteženo ili kao da ne možete da joj nađete žanr, ali ja sam takva žena i to je nešto što ja najiskrenije radim, jer kao što sazrevam ja, tako sazreva i moja muzika.
I za karaj ovog intervjua, mozete li nam reći šta naša publika može da očekuje po povratku sa ove turneje?
Čim se vratimo ja bukvalno ulazim odmah u studio i završavam album. Nadam se da će muzički deo biti gotov do kraja godine iako nismo ograničeni rokovima. Zatim dolazi onaj deo koji isto tako volim, a to je video produkcija. U toku godine, nadam se do proleća da ćemo izdati ovaj prelepi album i da će publika da ga voli.
Kako nam je otkrila Nataša, ona i njen tim sa američke turneje poneće samo lepe uspomene. Ovo je za njih bila velika avantura i izazov, a naša redakcija im želi uspeh u budućim poduhvatima.
Članovi benda veoma neobičnog imena Rock ko fol za sebe kažu da su balkanski bend. Čisti su rokeri, poznati po obradama narodnih pesama i kažu da snime sve što im se svidi.
Na veliku radost publike održali su odličan koncert u restoranu Skadarlija u Čikagu 1. maja i to je bio povod za razgovor sa pevačem i gitaristom benda Rock ko fol Dinkom Salihbašićem.
Prisustvovali smo vašoj tonskoj probi i ono što smo čuli zaista zvuči neverovatno. Puno je dobre energije i ljubavi u svemu što radite. Sta Vi kažete na to?
Ja uvek prepuštam publici odnosno drugima da to kažu, ne bi bilo lepo da se sami hvalimo. Upravo ste čuli i naše nove pesme koje ćemo po prvi put svirati i jedva čekam reakcije publike.
Često se postavlja pitanje nastanka imena Rock ko fol, da li možete da otkrijete našoj publici otkud ideja za takav naziv benda?
Rock ko fol je nastao kao jedan party koji smo napravili jer sam želeo da spisak pesama bude šaren, da se svira sve, a pošto rok publika ume da bude prilično konzervativna i ne vole narodnjake, Rock ko fol je u stvari alibi za spisak naših pesama. Tako smo nakon tog partiy-a napravili još jedan i tako ostavili ime Rock ko fol.
Dugo ste vec na sceni, iza vas je na hiljade nastupa i svirki i ono što je interesantno jeste da za vas ne postoji loša muzika, vi svirate sve, ali na svoj prepoznatljiv način. Šta je to što vas izdvaja od ostalih rock bendova?
Apsolutno je važno da je kroz svaku pesmu provučena ta distorzija odnosno rok zvuk. Ja sam mišljenja da nema loše muzike vec samo loših aranžmana i loših izvođenja. Ono što nas izdvaja od ostalih rock bendova je upravo taj repertoar jer mi mešamo sevdah i narodnu klasicnu muziku, a u svemu tome se nalazi čvrst zvuk koji možete prepoznati i na našem novom album “Sevdah od sna”. Videćete da se tu ide iz krajnosti u krajnost. Sa ponosom mogu izdvojiti dve pesme za koje mislim da su najžešće pesme današnjeg rock-a “Balkan” i “Sa osmijehom kroz suze”, kada ih poslušate samo ce vam se reći.
Osim Dinka bend čine Almir Crnović te simpatični dalmatinac iz Splita Elvis Katić. Trojica prijatelja ovaj bend su osnovali 2009 godine. Almir, Elvis i Dinko žive u San Francisku, a kako imaju puno nastupa po Evropi od 2012. godine imaju dva nova člana Alena Hodžića i Dinka Kulenovića koji sa Salihbašićem sviraju kada je na Balkanu i ostalim delovima Evrope.
Gde vas vodi sledeća svirka, leto je pred nama i pandemija jenjava, da li imate već ugovorene nastupe?
Dinko kaže da im je plan da nastave da sviraju što više i što bolje, da su bend koji je publika napravila za sebe, bend iz raje, sa facebook-a i youtube-a.
Treba napomenuti da je Salihbašić svirao u bendovima koji su pratili na nastupima Lepu Brenu, Čolu i mnoga druga poznata imena regiona. Big happy family kako kažu za sebe, kada su zajedno jako dobro funkcionišu i to se oseti na svakom njihovom nastupu. Tu pozitivnu energiju prenose na publiku što su dokazali i ovaj put u Čikagu . Kako su i obećali napravili su noć za pamćenje , a mi im želimo da nastave u istom ritmu.
Iako vec dugi niz godina živi i radi u Americi vezana je za otadžbinu i njene kompozicije inspirisane su muzikom davnina i folklorom našeg podneblja. Baš kao što je muzika njena ljubav, Beograd i dalje oseća kao dom.
Nataša Bogojević je dipolomirala kompoziciju na Fakultetu Muzičke Umetnosti u Beogradu u klasi profesora Srđana Hofmana. Tokom studija pohađala je kurseve elektroakustičke i filmske muzike. Odmah po završetku studija radila je kao asistent na katedri za kompoziciju i orkestraciju Fakulteta Muzickih Umetnosti u Beogradu.
Neposredno pred početak koncerta ova velika umetnica nam je ukazala čast i zadovoljstvo da porazgovaramo, predstavila svoje novo stvaralaštvo te se rado prisetila i svojih ranijih dela, te života i rada u Beogradu.
Poštovana, čikaška publika imala je priliku premijerno da čuje Vaše nove kompozicije inspirisane muzikom davnina i našim folklorom. Koje su to kompozicije i ko su izvođači?
“Ovo je moj prvi autorski koncert u Čikagu, dve američke premijere i jedna kompozicija od pre deset godina koja ima veze sa tematikom celog koncerta koji se zove Healing Chants. Kompozicija Pjenije koja je inspirisana Vizantijom i pojanjem nije mogla drugačije da se prevede na engleski jezik nego Chant, a druga kompozicija Bajalice u engleskom prevodu je Healing Charm tako da je menadžment na kraju to spojio i dobili smo Healing Chants.”
Muziku su izveli nasa sopranistkinja Olga Bojović u pratnji klavira Kristijana Čivljaka. Pjenije su izveli Dzonah i Stefan Kartman, a orkestarske kompozicije je izveo ansambl studenata DePol Univerziteta 20 plus i maestro Majkl Levanski.”
Da li Vam Beograd nedostaje i nakon toliko vremena provedenog u Americi?
“Naravno da je odgovor da, tamo je moj dom. Ja sam ovde skoro trideset godina, međutim postoji jedna druga stvar, a to je da je celo područje Balkana jedan neiscrpni izvor inspiracije, tu ima toliko različitih muzika davnina i folklornih elemenata, te naše crkvene muzike. Meni je to inspiracija zato što sam rođena tamo, a mislim čak i da nisam to je nešto što me interesuje.
Kompozitorka Nataša Bogojević u Čikagu godinama predaje na DePol univerzitetu, a vrlo aktivno podučava i u svojoj školi Muzika Natasha, no ni tamo nikada ne zaboravlja svoje korene. Naprotiv: komponovala je delo za svečani koncert povodom petnaestogodišnjice Akademije Sveti Sava u Čikagu pod nazivom “Oče premudri, svetitelju Savo.”
Pre dolaska u Ameriku sarađivali ste sa redakcijom za kulturu Radio Televizije Beograd i bili ste jedan od osnivača grupe kompozitora Veličanstvenih sedam. Kako pamtite ta vremena?
Lepo je da se neko još uvek toga seća. Bili smo mladi i hteli smo da promenimo savremenu klasičnu muziku. Imali smo želju da se reklamiramo kao rok muzičari što se i desilo mnogo godina kasnije jer se dogodilo da je muzika počela da gubi to žanrovsko omeđenje i da se deli. Ljudi danas šta god vole da slušaju imaju priliku da izaberu i slušaju. Može da se sluša sve. Napravili smo nešto novo i doveli smo veliki broj publike u sale.
Koliko ste uspeli da muziku našeg podneblja približite ljudima sa ove strane planete?
Ja nemam misiju da približim muziku mada je to divno, ali ono što mene inspiriše jeste da postoji uticaj savremene američke muzike kao što je urbani minimalizam, hip hop i drugi žanrovi. Ja želim da se opustim i pustim sve te uplive da me inspirišu i onda pokušavam da kreiram nešto novo. Naravno, ako neko pokuša da sazna nešto o našoj muzici, staroj folklornoj muzici onda mu postane interesantno da radi nova istraživanja. Mislim da je neko ko je napravio najveći prodor naše muzike u svet Goran Bregović. On donosi folklor iz bivše Jugoslavije.
Natašina dela su izvođena na značajnim svetskim festivalima. Dobitnica je više priznanja kako u Srbiji, tako i u inostranstvu, a njena biografija se pojavila u knjizi The World of Woman in Classical Music autora En K. Grej kao i u svim izdanjima Marquis Who is Who in America.
Za kraj ovog razgovora kažite nam da li će i Vaše naredno delo biti inspirisano muzikom davnina i folklorom iz naše otadžbine?
“Pozvana sam da komponujem za ruski hor, ali bi koncert trebao da se održi uskoro tako da ne znam da li ću da stignem. Sve zavisi od trenutka, od toga šta čitam i slušam i nemam neki plan šta će da mi bude sledeća inspiracija.”
Našoj sagovornici želimo puno uspeha u prestojećem radu i ni najmanje ne sumnjamo da će ponovo iznenaditi publiku željnu njenih novih ostvarenja.
Na prostoru Balkana vekovima su se preplitale različite kulture što se svakako odrazilo i na spremanje hrane. Srpsku kuhinju karakteriše jaka, začinjena i raznovrsna hrana za koju bi se moglo reći da je kombinacija grčke, bugarske, turske i mađarske kuhinje. Međutim, postoji nekoliko jela koja se vezuju isključivo za srpsku kuhinju.
Posetili smo Balkan taste restoran koji se nalazi nadomak Čikaga u naselju Mount Prospect. Vec nekoliko godina je u vlasništvu Bojana Bojanovića, a na meniju je samo srpska hrana.
Poreklom Čačanin, profesor fizičkog vaspitanja, diplomac francuske kuvarske skole u Čikagu danas vodi jedan od najboljih restorana srpske kuhinje gde nostalgija nestaje barem kada je hrana u pitanju.
Gosti Balkan taste restorana svakodnevno mogu uživati u raznim predjelima kao što su pite i gibanice, zatim u glavnim jelima u koja spadaju jela od povrća u kombinaciji sa proteinima kao sto su gulaši, čorbast pasulj i kuvani grašak, a najtraženiji je roštilj kojeg se kako kaže vlasnik Bojan ljudi najviše užele.
Najinteresantnija ponuda Balkan taste restorana je gurmanska pljeskavica koju je sam kreirao i koja je postala hit. Petkom su na meniju jela od jagnjetine kao što su jagnjece nogice u sosu ili jagnjetina pod sačem, a u toku nedelje mora biti i nešto specijalno tako da gosti mogu birati jela kao sto su gulaš, sarma, prebranac ili čorbast pasulj.
Za sve goste koji su u postu ovaj restoran nudi veliki izbor posnih čorbi, pita, posnog pasulja, pica i grilovanog povrća. Ono što svakako upotpunjuje ponudu ovog restorana je domaći hleb, deserti koji su u rangu najboljih restorana u Čikagu i veliki izbor domacih alkoholnih i bezalkoholnih pica.
Do namirnica Bojan kaže nije teško doći pogotovo ovde u Americi gde u svako doba dana možete nabaviti namirnice sa bilo koje strane sveta.
Najčešći gosti ovog restorana su ljudi koji žive i rade u blizini pa dolaze na ručak. Subota je bonus dan kada u ovaj restoran dolaze cele porodice i uživaju u jelima i prijatnom okruženju.
Kako vlasnik i menadžer Bojan otkriva da se trude da održe balans cena i kvaliteta, a ono što ih izdvaja od ostalih restorana su pohvale za čistoću i brzinu usluge. Ako poručite nešto od specijaliteta ovog restorana supu dobijate u drugom minutu, salatu u trećem, a ručak već u desetom minutu. Na pitanje koliko je teško biti ugostitelj u Americi vlasnik otkriva da je najveći problem radna snaga, jer ljudi odlaze i dolaze. U prosečnom američkom restoranu radnici se menjaju tri puta godišnje i zato je komplikovano iznova obučavati nove ljude i ispoštovati standarde koje su sami postavili i od kojih ne odstupaju.
Za specijalitete naše kuhinje ne postoji akedvatan ukus sa kojim se mogu uporediti, zato je najbolje doći i isprobati ih. Ljubazno osoblje Balkan Taste restorana će vas sigurno dočekati raširenih ruku i sa ponudom vrednom svake pohvale. Restoran se nalazi na adresi: 2354 S Elmhurst Rd, Mount Prospect Il 60 056.
