Čikaška publika ponovo je doživela veče za pamćenje kada je popularni pevač Željko Vasić 13. februara nastupio u restoranu Pella Signature, u organizaciji Stage Art Chicago, povodom Dana zaljubljenih. Emocije, bezvremenski hitovi i atmosfera na vrhuncu obeležili su još jedan koncert koji je pokazao koliko je domaća muzika snažno ukorenjena među publikom u Americi.
Ovo nije bio prvi susret Željka Vasića sa publikom u Chicagu – nastupao je i u decembru prošle godine – ali interesovanje ni ovoga puta nije izostalo. Sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta, a energija publike osećala se od prvih taktova.
Specijalni gosti podigli atmosferu do usijanja
Posebno iznenađenje večeri bili su specijalni gosti Biljana Ðorđević i Miloš Ðorđević, koje publika u Čikagu odlično poznaje i rado sluša. Njihovo pojavljivanje dodatno je zagrejalo atmosferu i učinilo događaj još posebnijim.
Biljana Ðorđević je tom prilikom istakla koliko je saradnja sa Željkom inspirativna:
„Sa Željkom je jako zanimljivo jer se ponaša kao da nije zvezda. Sa njim je prirodno biti na sceni. Daje nam više samopouzdanja i lakše je raditi sa njim nego sa bilo kim drugim.“
25 godina karijere i novi poslovni poduhvati
2025. godina bila je izuzetno značajna za Željka Vasića, jer je obeležio 25 godina uspešne karijere koncertom pod nazivom „25-ica“. Ovaj jubilej nije bio samo muzički, već i poslovni iskorak – pevač je lansirao sopstvenu liniju vina i rakije, proširivši svoj umetnički pečat i na svet gastronomije.
Početkom decembra predstavio je i jedinstveni muzički projekat – njegove pesme, koje su tokom godina postale evergrin klasici, dobile su novo ruho uz pratnju simfonijskog orkestra. Najavio je i izlazak duplih LP izdanja „25-ica Acoustic“ i „25-ica Symphonic“, koja publika s nestrpljenjem očekuje.
Hitovi koji ne poznaju granice
Da publika u Americi istinski voli Željka Vasića, pokazalo se i ove večeri. Gotovo da nije bilo pesme koju gosti nisu pevali u glas – „Žena kao ti“, „Zanjiši kukovima“, „Lozinka za raj“, „Voli me i ne voli me“ samo su neki od hitova koji su odjekivali salom restorana Pella Signature.
Sam pevač istakao je da mu je teško da izdvoji koji je hit najpopularniji među publikom u SAD, jer reakcije na čitav repertoar podjednako snažno odzvanjaju.
Još jedno muzičko veče u Čikagu potvrdilo je da dobra pesma ne poznaje granice. Kada se spoje harizma, emocija i publika koja peva od prvog do poslednjeg stiha – spektakl je zagarantovan.
Galeriju fotografija sa nastupa Željka Vasića pogledajte OVDE.
Posle više od 13 godina, Seka Aleksić se vratila na turneju po Americi, a njeni nastupi izazvali su ogromno interesovanje publike.Turneju je završila nastupom u Compas Areni i to u organizaciji Music star-a i Atlanta Balkan Entertaimenta. Turneja joj je posebno značajna ne samo zbog susreta sa fanovima, već i zbog nove životne uloge – sada je putovala ne samo kao muzička zvezda, već i kao majka dvoje dece.
„Mnogo se toga promenilo od poslednje turneje po Americi. Danas sam žena s više iskustva, majka i supruga, ali i dalje ona ista Seka koja voli svoju publiku i scenu,“ rekla je pevačica pred početak turneje. Iako publiku doživljava slično bez obzira na lokaciju, ističe da su stare pesme uvek one koje ljudi najviše vole i traže.
Tokom karijere sarađivala je sa brojnim kompozitorima i tekstopiscima, a posebno izdvaja Sašu Lazića, koji je napravio prekretnicu u njenom muzičkom izrazu, i Dragišu Bašu, autora pesme Rođena s vukovima, koja je tek poslednjih godina dobila zasluženu pažnju publike. Kada bi birala nekoga za duet, bez razmišljanja bi to bio Zdravko Čolić, koga smatra najvećom muzičkom zvezdom na Balkanu.
Kao neko ko vodi dinamičan život između scene i porodice, Seka priznaje da joj je podrška najbližih ključna. „Mene najviše podržava moj suprug, moji prijatelji i saradnici. Uvek biram dobre ljude oko sebe, jer je to osnova svakog uspeha,“ kaže ona.
Planovi za budućnost su joj jasni – 23. aprila, na svoj rođendan, planira da objavi tri nove pesme, a nakon toga i veliki koncert u Beogradu. „Moj posao, pored porodice, uvek mi je prioritet. Trudim se da snimam kvalitetne pesme i da pružim publici najbolje od sebe.“
Za kraj, Seka ističe ono što je vodi kroz karijeru i život: „Sve se može kada imate dobru organizaciju i prave ljude oko sebe. Moja porodica je moj oslonac, a muzika moja strast.“ Turneja po Americi još jednom je dokazala da njena ljubav prema muzici ne bledi, bez obzira na sve promene koje život donosi.
Dragana Rakčević je talentovana pevačica čiji glas i energija osvajaju publiku širom regiona, ali i Amerike. Poznata po svojim emotivnim interpretacijama i upečatljivom scenskom nastupu, Dragana je postala jedno od prepoznatljivih imena na muzičkoj sceni. Ova rođena Crnogorka je tokom svoje karijere bila prateći vokal poznatim izvođačima poput Svetlane Cece Ražnatović, Ace Lukasa i Saše Matića.
Tokom pandemije Covid-19, Dragana se preselila u Čikago, gde je nastavila muzičku karijeru nastupajući u lokalnim klubovima i na proslavama. Pričali smo sa Draganom o njenim muzičkim počecima, izazovima života u inostranstvu, kao i o planovima za budućnost.
Rođeni ste u Crnoj Gori gde ste proveli detinjstvo, da li možemo da kažemo da potičete iz muzičke porodice i kada ste otkrili da imate talenat za muziku?
Moj otac se jeste bavio muzikom, ali nikad profesionalno. Jesu talentovani i otac i majka, majka je kao mlada svirala harmoniku. Međutim ono što je meni nekako ostalo urezano u sećanju, jeste što sam baš prvu pesmu u životu otpevala na bini sa mojim ocem. On je svirao gitaru, a ja sam pevala. Jedva da sam dohvatila mikrofon jer sam imala samo 4 godine.
Kao devojčica ste učestvovali na raznim takmičenjima i muzičkim festivalima, osvajali ste nagrade pa koliko je sve to uticalo na vaš razvojni put?
To jeste ukratko neki moj put. Bilo je naravno uspona i padova, ali takmičenje na muzičkom festivalu Sinčane skale u Herceg Novom mi je bilo odskočna daska za neko ozbiljnije bavljenje muzikom i tu neku solističku karijeru.
Koji trenutak biste izdvojili kao prekretnicu u svojoj profesionalnoj karijeri?
To je učešće u muzičkom takmičenju Pinkove zvezde. Pomoglo mi je mnogo jer je velika reklama i jako je bitno za sve neafirmisane pevače. Nisam imala želju da se prijavim, došla sam da podržim kumu. Pri tom tamo je bio moj kum koji je od malena radio sa mnom, edukovao me muzički i zapravo na njegov nagovor sam se prijavila. Prošla sam i krenula u takmičenje.
Na tom takmičenju ste upoznali Svetlanu Cecu Ražnatović, kakvo iskustvo je bilo raditi sa jednom velikom zvezdom poput nje?
Ja sam se igrom slučaja zadesila u studiju kada je ona snimala album Autogram i meni je tolika želja bila da pevam za nju prateće vokale. Ja sam bila tu samo da je slušam, ali su mi pružili šansu da otpevam jednu pesmu. Kad je Ceca to čula dopalo joj se i rekla je da otpevam prateće za ceo album. Kad je sve to završeno, posle nekih mesec dana rekli su mi da je pozvala i pitala da li sam ja za to da je pratim na nastupima. Odlučila je da mi da šansu, a ja sam se potrudila da dam sve od sebe da bude zadovoljna i ta saradnja je trajala 4 godine.
Uporedo sa Cecom sarađivali ste i sa Sašom Matićem i Acom Lukasom, kako je došlo do te saradnje?
Sve je to krenulo od Cece, videli su me na njenom koncertu i menadžeru Saše Matića se svidelo kako to zvuči. Kontaktirao me je i jako brzo smo ostvarili saradnju i za mene je to jedno jako lepo iskustvo.
Kako ste se odlučili na veliki korak preseljenja u Čikago?
Kad je sve stalo za vreme korone i nije bilo posla, bila sam među prvima koji su ostali kod kuće. Nerado se sećam tog perioda, i sama sam se zarazila korona virusom, međutim kako situacija nije obećavala, a jako sam vezana za sestru odlučim da je posetim. Sve je predugo trajalo i navelo me da ostanem u Čikagu. Amerika mi je donela mnogo nekih lepih stvari tako da sam zahvalna Bogu što je sve tako bilo.
Do sada ste snimili četiri singla koja su odlično prihvaćena od strane publike, a na kojima su radila poznata imena poput Saše Miloševića Mareta i Mlađana Dinkića, kako je došlo do saradnje?
Do saradnje je došlo sasvim spontano. Povezali su nas zajednički prijatelji, došla sam do njih, preslušala pesme i oni su mi ponudili saradnju. Ja sam to naravno prihvatila. Oni su ljudi hit mejkeri i preuspešni i bila mi je velika čast. Stigli smo do 4 singla i idemo dalje.
Muzički uzori su joj kako kaže Dženan Lončarević i Saša Matić. Ima želju da se u narednih pet godina vrati u Srbiju ili Crnu Goru i da snimi album. Za sada je kako ističe u energiji da radi ovako kao do sada i sakuplja pesme.
Dragana Rakčević je primer umetnice koja inspiriše mnoge svojom hrabrošću i talentom. Uživajte u razgovoru i saznajte više o njenim planovima i pogledima na muziku.
PIŠE: ANDRIANA BJEDOV I FOTO: USTUPLJENE FOTOGRAFIJE
U mestu Libertville u blizini Čikaga smeštena je najveća i najznačajnija svetinja na tlu SAD i Kanade, manastir posvećen Svetom ocu Savi. U ovom manastiru koji građom podseća na ruske crkve živela su i umrla dva srpska sveca: Sveti Nikolaj Velimirović i Sveti Mardarije Uskoković.
Imanje se sastoji od manastirskog groblja, crkve, pomoćnih zgrada i vladičinog konaka. Nekada je u sklopu manastira bila Bogoslovija, ali je premeštena u obližnji manastir Nova Gračanica.
Sem oca Serafima na ovom imanju borave i brinu se o manastiru još dve monahinje. On je istakao da je manastir dugo godina bio uporište Slobodne Srpske Pravoslavne Crkve pod rukovodstvom Vladike Dionisija Milivojevića.
Ispričao nam je istoriju ovog manastira koja potiče od Sveca Mardarija Uskokovića koji je uz pomoć vernika postavio temelje ovog manastira još davne 1923. godine.
Mardarije se zamonašio vrlo mlad, sa samo 17. godina u Manastiru Studenica i otišao u Rusiju na školovanje. Bio je rado primljen od rusa i Ruske Pravoslavne Crkve, ali je imao sukob sa Raspućinom gde je uspeo da se suprotstavi jednom od najuticajnijih ljudi u Carskoj Rusiji i da mu kaže istinu u lice.
Otac Serafim nam je rekao da je Sveti Mardarije u ovaj manastir došao kada je imao 21. godinu na poziv ruskih episkopa. Zapravo srpski pravoslavni sveštenici i crkva su bili pod jurisdikcijom ruskih episkopa, ali oni nisu mogli da imaju kontakt sa srpskim narodom zbog kulturoloških razlika i jezika, te su tražili episkopa srpskog. Tako je Sveti Mardarije stigao iz Rusije u manastir i postaje prvi Srpski Episkop u Americi i Kanadi.
Sveti Mardarije se upokojio 1935. godine i sahranjen je u svojoj zadužbini. Sveti sinod SPC u Beogradu 2015. godine kanonizovao je Mardarija kao sveca i odlučeno je da se njegovi ostatci izvade iz monaškog groba. Prilikom otvaranja njegovog groba desilo se nesto neobično. Pošto je grob bio zaliven betonom u jednom trenutku je poklopac pao na kovčeg, ali na sreću nije oštetio glavu već je pao na predeo nogu. U tom trenutku osetio se prijatan miris, a njegovo telo je ležalo potpuno očuvano.
Danas se mošti Svetog Mardarija nalaze izložene u manastirskoj crkvi, desno od oltara, gde ih vernici mogu celivati.
Otac Serafim nam za kraj otkriva da je lepo živeti u ovom manastiru jer kako kaže: “Svuda je zemlja gospodnja. Ako se osmisli život onda jeste lepo, ovde imamo liturgije svaki dan, dolaze ljudi da se ispovedaju, tako da je duhovni život zadovoljavajući.”
Manastir se nalazi na adresi 32377 N Milwaukee Ave, Libertyville, IL 60048.
Od 13. do 15. decembra u AMC teatru u Rosemont-u održan je jedini festival u Americi posvećen srpskom filmu, 11. Festival Srpskog Filma u Čikagu, ove godine pod sloganom „U ritmu pokretnih slika“. Ova jedinstvena manifestacija ponovo je okupila ljubitelje srpske kinematografije u prelepom ambijentu.
Organizatori, na čelu sa direktorkom i osnivačem festivala Slavicom Petrović, odabrali su 13 filmskih ostvarenja, među kojima 8 dugometražnih igranih filmova, 3 kratka i 2 dokumentarna filma. Festival je ugostio i istaknute ličnosti srpskog glumišta, uključujući Tihomira Stanića, predsednika žirija, kao i Milenu Predić, Ninu Seničar i Huseina Alijevića Husu.
Festival je otvoren filmom „Volja sinovljeva“, epskom avanturom inspirisanom srpskom tradicijom, u režiji Nemanje Ćeranića. Uporedo je prikazan i film „Megdan – između vode i vatre“, sportska drama sa ljubavnom pričom, u režiji Todora Čapkanova.
Drugog dana, publika je uživala u kratkometražnim filmovima autora iz dijaspore, kao i u filmovima „Nebesko“, inspirisanom nasleđem dinastije Nemanjić, i „Služba“, trileru sa Vesnom Trivalić i Mladenom Nelevićem. Prikazan je i film „Lazarev put“ Ivana Jovića.
U sklopu festivala održan je panel povodom 25 godina od NATO bombardovanja, uz prikazivanje antiratnog filma „Bauk“ Gorana Radovanovića. Po prvi put, izvedena je monodrama „Na Drini ćuprija“ u izvođenju Tihomira Stanića.
Trećeg dana festivala prikazani su filmovi „Nedelja“, biografski film o Džeju Ramadanovskom, i „Izolacija“, psihološki triler sa Milošem Bikovićem i Milenom Predić.
Nagrade su dodeljene najboljim ostvarenjima i glumcima. „Volja sinovljeva“ osvojila je nagradu za najbolji igrani film, dok je Husein Alijević Husa proglašen najboljim glumcem za ulogu u filmu „Nedelja“. Sloboda Mićalović osvojila je nagradu za najbolju žensku ulogu, a Nemanja Ćeranić za najbolju režiju.
Direktorka festivala Slavica Petrović istakla je da je manifestacija ispunila očekivanja publike i najavila radost zbog budućih susreta.
Jedna od prednosti života u Čikagu jeste veliki izbor restorana, ali isto tako i poslastičarnica i pekara sa autentičnom Balkanskom kuhinjom, koja po rečima mnogih ima isti ukus kao da ste kod kuće.
Posetili smo Balkan Bakery prodavnicu, poslastičarnicu i pekaru, sve u jednom koja je u vlasništvu Marije Pejković, mlade i uspešne poslovne žene.
Marija je rodom iz Paraćina i u Ameriku je došla sa samo tri godine. Odrasla je u okolini Čikaga, gde je išla u vrtić, osnovnu i srednju školu te studirala modni biznis i za sebe kaže da je Amerikanka sa srpskom tradicijom. U svet slatkiša, kako kaže, je uvela majka njenog supruga koja je otvorila svoju pekaru još 2007. Od nje je mnogo toga naučila, ali i razvila nove ideje te je tako preuzela posao i sama krenula u avanturu 2018.godine.
Marija, gde pronalazite inspiraciju za dekoracije, danas mnogo toga može da se naðe na internetu ili ako ste maštoviti svugde oko nas?
Ja mnogo volim da putujem i gde god da odem bila to Grčka, Pariz ili New York volim da pokupim neku ideju i razmišljam kako da je uvedem ovde, da ima Srpskog, ali sa stilom.
Vreme je slava, a bliže nam se i praznici pa šta je to što naši ljudi najčešće poručuju?
Vreme slava je krenulo od oktobra i traje sve do februara i imamo dosta posla. Spremamo i za posne slave. Uglavnom se poručuju slavski kolači, žito,slane pite, torte, sitni kolači, ali i suvo meso za meze, dakle tu smo od početka do kraja.
Svi proizvodi koje imate u Balkan Bakery izgledaju sveže, kvalitetno i lepo pa nam kažite kako dolazite do namirnica?
Mi radimo sa preko 30 distributera, to su kompanije koje uvoze našu robu. Od njih poručujemo slatkiše i slaniše za decu, Argetine proizvode, Vegetu, supe i još puno toga. Sastojke za torte, kolače i pite isto poručujemo na veliko i najviše pažnje obraćamo na kvalitet. To radimo sa 5-6 različitih kompanija. Onda suvo meso mora da se pravi ovde, pa imamo nekoliko kompanija sa kojima sarađujemo. Kafa nam dolazi iz Italije i visokog je kvaliteta, tako da nam je najbitniji kvalitet i da to što je najbolje dovedemo u Balkan Bakery.
Osim slatkih i slanih delicija koje sami pravite, na vašim policama se mogu naći proizvodi širokog asortimana, pa kažite nam šta sve nudi Balkan Bakery?
Imamo veliku ponudu prehrambenih proizvoda iz svih zemalja bivše Jugoslavije. Tu je veliki izbor kafe, slatkiša, začina, suvog mesa, mlečnih proizvoda, zamrznutog programa, ali i veliki izbor alkoholnih pica. U Balkan Bakery možete naći i crkveni program;sveće, tamjan, brojanice, Bibliju pa čak i knjige za decu.
Najveći broj kupaca, nije teško pretpostaviti čine ljudi sa prostora bivše Jugoslavije koji žive u Čikagu i okolini, ali je primetan i sve veći broj Amerikanaca koji dolaze ovde sa svojim prijateljima. Vlasnica Marija kaže da je njima najinteresantniji burek iako nisu sigurni šta je u pitanju, ali žele da ga probaju. Uglavnom dođu sa prijateljima ili na preporuku, a uz to obavezno poruče jogurt ili kiselo mleko. Vole i torte, bajadere i ruske kape- vole ukuse Srbije kaže Marija.
Balkan Bakery je mesto gde se provereno leči nostalgija. Osim proizvoda koje možete kupiti u ovoj pekari, a koji vas podsećaju na miris doma možete poručiti ketering sa omiljenim poslasticama ili dostavu sa sveže ispečenim burekom i kiselim mlekom.
Kako su nam rekli oni koji jednom dođu u Balkan Bakery uvek se vraćaju, ne samo zbog ukusnih proizvoda već i zbog ljubaznog osoblja i domaćinske atmosfere.
Address 541 South La Grange Road, La Grange, Illinois 60525
Džudo se rodio na tlu zemlje izlazećeg sunca, u Japanu, kao plod razvoja tradicionalnih borilačkih veština. Pre nego što je postao sistematska disciplina, džudo je imao korene u starim tehnikama samuraja, koje su se koristile za borbu u bliskom kontaktu. Međutim ključni trenutak u nastanku džudoa dolazi sa Jigoro Kanoom, vizionarskim učiteljem i osnivačem ovog fascinantnog sporta. Od borilačke veštine Japanskih samuraja postao je olimpijski sport i osvojio svet.
Osnovani su mnogi klubovi, a džudo se proširio i na škole i akademije te smo tako posetili mladu Chicago Wolves Judo Academy koju vode Lazar Aleksić i Darko Trenčev, a koja se nalazi na adresi 5650 N Canfield Ave, Chicago, IL 60631. Oni su nam otkrili zašto je Džudo važan, ko sve može da ga trenira i koje sve benefite možemo ostvariti trenirajući ovaj sport.
Lazar Aleksić je glavni trener u Chicago Wolves Judo Academy i 2023. godine je osvojio dve zlatne medalje, jednu na takmičenju u Mičigenu, a drugu u Viskonsinu, kao i ove godine jednu zlatnu medalju na turniru u Čikagu, a nada se da će osvojiti još bar dve zlatne medalje na predstojećim turnirima u Dalasu.
Lazare kažite nam nešto više o vašoj školi, koliko dugo postojite i kojeg su uzrasta deca koja je pohađaju?
Džudo škola postoji nepunih 6 meseci, krenuli smo sa radom krajem maja. Za sada imamo 20 članova i to su deca uzrasta od 4-10 godina. Treninge imamo dva puta nedeljno ponedeljkom i sredom od 6:15-7:45.
Koliko je džudo zahtevan sport i ko sve može da ga trenira?
Džudo je veoma zahtevan sport, prvo fizički, razvija snagu, fleksibilnost i ravnotežu i može svako da ga trenira, a minimalne godine za početak bavljenja ovim sportom su 4 godine.
Zašto je dobro igrati džudo i koje to benefite možemo ostvariti trenirajući ovaj sport?
Džudo je dobar prvenstveno za rast i razvoj, jer razvija motoriku tela, ali i duh. Podstiče samopouzdanje, koncentraciju i upornost, te promoviše poštovanje, skromnost i integritet tako da bavljenje Džudoom može biti samo dobro.
Lazaru u treninzima sa decom pomaže i pomoćni trener Darko Trenčev sa kojim deli i vlasništvo restorana “More than pasta” koji se nalazi u Park Ridžu. Kao što Darko ističe u restoranu je sve sveže i kvalitetno za razliku od današnjih modernih restorana i rešili su da budu malo drugačiji. Pored paste koja im je glavni proizvod, posetiocima nude sendviče i salate. “Sve je prosto” kako kaže, “ali smo se fokusirali na kvalitet.”
Darko koje vežbe su deci najteže izvodljive na treninzima?
Njima najteže padaju vežbe specifično iz Džudoa jer su još mali tako da ih mi postepeno uvodimo u Džudo kroz neke igre i bazične vežbe gde se razvijaju motoričke sposobnosti, koordinacija i spretnost tako da im je to najteže. Svi više čekaju neke igre, ali sve je to proces tako da idemo u pravom smeru.
Kakva je vaša poruka mladima, ali i roditeljima kada je ovaj sport u pitanju?
Poručio bih im da iskoriste priliku i da pametno biraju budućnost svoje dece. Mi kroz ovaj sport pravimo usmeravanje i razvoj dece, možda će neko imati tendenciju da bude profesionalni sportista ili olimpijac, ili da se samo druži. U svakom slučaju stvoriće dobru bazu i vaspitanje za bilo šta u životu kako kroz sport, tako sutra kroz posao ili druženje. To što smo mi naučili u Srbiji pokušavamo da prenesemo ovde na decu da bi i mi ostavili neki koristan trag.
Trenerima Lazaru i Darku jeste cilj da osnuju grupu takmičara i da učestvuju na takmičenjima. Želja im je da u narednih godinu dana što više znanja prenesu na decu i stvore neke buduće šampione. Oni kažu da je džudo više od običnog sporta ili borilačke veštine, a mi se nadamo da će ovim mališanima biti inspiracija za hrabrost, samopouzdanje i izdržljivost.
Milena Tatić Bajić je jedan od najpoznatijih kliničkih psihologa u Čikagu i okolini. Rođena je u selu Baštra kod Bosanskog Novog i u Ameriku je došla kada je imala samo sedam godina. Studirala je na Loyola University u Čikagu, ima 30 godina radnog iskustva i svoju privatnu praksu. U slobodno vreme bavi se slikarstvom i humanitarnim radom.
Posetili smo Dr Milenu u njenoj ordinaciji, razgovarali o tome sta je to psihologija, cime se zapravo psiholozi bave i da li je to još uvek tabu tema kod naroda sa naših prostora.
U Ameriku sam došla kao malo dete sa sedam godina, roditelji su bili u svojim 30-tim godinama. Prvi dani su bili mnogo teški, ni roditelji nisu mnogo toga znali, morali smo mnogo toga da učimo, ali prvo što sam uočila kada smo sleteli na O’Hare aerodrom jeste otkud ovoliko kola, priseća se Dr. Milena kroz smeh.
Odlazak kod psihologa za mnoge stanovnike većine zemalja odavno je postao deo svakodnevice, ali kod našeg naroda je to još uvek tabu tema i iz tog nekog straha građani često zanemaruju važnost očuvanja mentalnog zdravlja, da li možemo pokušati razbiti te predrasude i objasniti šta je to što psiholog radi?
Još uvek je tako rekla bih, pre nekih 20 godina ljudi su počeli dolaziti kod mene, ali više je to bilo u tajnosti i imala sam samo 4-5 pacijenata u godinu dana. Poslednjih 10 godina taj broj se popravio. Ljudi su počeli da shvaćaju da je to jedan veliki poklon koji možete dati sebi, jer dolazite kod osobe gde je fokus samo na vama.Dobro je da se ode kod nekoga jer toliko stresa nosimo na svojim leðima, ako su to problemi vezani za porodicu, ako nam se desi bolest ili imamo problem sa finansijama i sl.
Sa kakvim pitanjima i problemima građani najčešće dolaze kod Vas i koje su to metode rada koje primenjujete?
Najviše dolaze ljudi koji imaju anksioznost, to je nervoza, briga, ljudi sa raznim strahovima, a najveći deo terapije jeste da pokušavam da objasnim ljudima da budu tu gde jesu, da osećaju svoje disanje i svoje telo, da budu svesni sebe. Svaki put kada osetimo naše disanje mi osetimo nešto veće od nas, a to je mir. I kada uðemo u mir, pronalazimo ljubav i radost i na kraju Boga što je velika stvar. Onda shvatamo da zapravo imamo sve u sebi, ako želimo da pronađemo to onda moramo da uðemo u sebe, to znači da budemo tu. Sve odluke koje smo doneli, a koje su dobre i ispravne ne možemo doneti ako nismo u miru sa sobom.
Ljudi često dolaze kod Vas sa teškim životnim pričama, koliko to utiče na Vas i da li se dešava da zaplačete sa pacijentom?
Uvek zaplačem kada mi doðu sa nekim teškim pričama, zato što osećam njihovu bol. To je nešto što dugo nosim sa sobom i ne želim da blokiram. Tako i pacijentu dozvolim da zaplače što je vrlo lečljivo. Nije važno samo da pacijent doðe kod vas, već i da nauči nešto od vas. Ovo je nešto što je od Boga dato, onda uradi sve ono što je tebi od Boga dato da pomogneš toj osobi.
Dr Milena Tatić Bajić je veoma poštovana i značajna u Čikaškoj zajednici i šire, bila je predsednik i potpredsednik Lifeline Humanitarne organizacije pod pokroviteljstvom Princeze Katarine Karađorđević. Organizacija pruža pomoć svima onima kojima je pomoć potrebna na području Srbije, naročito deci bez roditelja i roditeljskog staranja. Osim toga Dr Milena je neke od svojih slikarskih radova sa srpskom tematikom poklonila crkvi Svetog Hristovog Vaskrsenja na Palmer Skveru, što joj je posebna čast i zadovoljstvo.
Sigmund Frojd je verovao da kada čovek počne sumnjati u svoj život i svoju vrednost postaje bolestan, a Dr Milena nam je pokazala da se kada nečiju bol podelimo i učinimo je delom naše duše dešavaju čuda neobjašnjiva i modernoj psihologiji.
U nedelju, 29. septembra na radost mnogih vernika u Čikagu održana je prva liturgija i osvećenje hrama Svetog Nikole u Lyons-u.
Uz prisustvo mnogobrojnih vernika liturgiju su služili Visokopreosvećeni Mitropolit Longin i Protojerej Nemanja Tešic.
Otac Nemanja je istakao da je ovo veoma radostan dan za našu zajednicu:”Ne znam kako bih opisao današnji dogadjaj, crkva je puna naroda i Visokopreosvećeni Mitropolit je sa nama. Osetila se zaista jedna blagodet i radost među ljudima što smo dobili jedan ovakav hram.
Hvala Bogu da imamo potrebe za većim hramom. Narod dolazi u sve većem broju, a naša dečica naročito. Ovo je sve osmišljeno kao što znate od samih početaka, da posvetimo deci i mlaðim generacijama, da pokušamo da ih sačuvamo od svega što ovaj svet danas nudi i čemu stremi i ide.”
Na imanju kupljenom pre gotovo tri godine otvoren je kulturno-sportski centar gde se okupljaju deca i omladina, gde se uči o pravoslavnoj veri, kulturi i tradiciji na srpskom jeziku, gde su razni sportski i kulturni sadržaji.
Pored interesovanja za dramsku sekciju i folklor na ovom imanju možete trenirati karate i košarku.
Uroš Kaličanin je glavni trener karate tima, nosilac je treci dan crnog pojasa zajedno sa Dr Ljiljanom Svjetlicom i Aleksandrom Marić koje su takođe nosioci crnog pojasa vredno rade sa decom. Kako nam je otkrio trener Uroš kroz ovu školicu u tri godine koliko postoji prošlo je 50 dece i vežbaju za nosioce od žutog do plavog pojasa. Neki od njih su veliki talenti, te se tako očekuju i medalje na nadolazećem prvenstvu države. U planu su kako kaže i internacionalna putovanja, prvenstveno na takmičenja u Srbiji.
Raste i interesovanje za košarku te tako trener Dušan Vraneš kaže da trenutno imaju dve grupe od 5-8god i od 8-16god i da rade na tome da se poveća broj termina. Morali su da sortiraju decu jer još uvek nemaju adekvatan broj članova, ali se nadaju da sa tendencijom rasta u poslednje vreme mogu očekivati veći broj dece. On je još rekao da imamo mnogo talentovane dece i da se planiraju takmičenja u okrugu Illinois.
U našoj zajednici postoji potreba za ustanovom u kojoj bi se brinuli i o onim najmlaðima te se tako očekuje i otvaranje obdaništa, mesto gde će deca odrastati, učiti o veri, tradiciji i savladati srpski jezik.
Kako nam je otkrila buduća direktorka vrtića Milica Sibinović vrtić će biti na oba jezika, pola na engleskom, a pola na srpskom jeziku i namenjen je za uzrast od 2-6 godina. Planirano je pet učionica, a kapacitet je 20 dece po jednoj učionici. Za sada su prošli većinu neophodnih inspekcija i čekaju se dve finalne nakon kojih će se znati kada će vrtić krenuti sa radom.
Nakon liturgije i svečanog ručka u svečanoj sali koja pruža odlične uslove za održavanje pozorišnih predstava, filmskih projekcija, koncerata i raznih proslava prisutne su nastupom obradovali mališani folklorne grupe Moravac, članovi dramske sekcije te jedna od namuzikalnijih porodica u Americi- Sonja Radović sa ćerkama Sofijom, Aleksandrom i Gabrijelom.
Proteklog vikenda (13-15. septembra) Čikago je bio domaćin Prve Tesline naučne konferencije pod nazivom “Dani Nikole Tesle” koja je održana u crkvi Svetog Vaskrsenja Hristovog.
Manifestaciju su organizovali Igor Obradović i Gordana Nenadović, a održava se u čast Nikole Tesle, američkog naučnika srpskog porekla i jednog od najvećih naučnih umova modernog doba.
Uz blagoslov sveštenika Dobrivoja, uz himne Republike Srbije i BiH, te govore predsednika TSF Nikole Lončara i konzule Srbije i BiH otvorena je Prva Teslina konferencija u Čikagu.
Rukovodstvo Tesline naučne fondacije koja ove godine slavi 20 godina očuvanja Teslinog nasleđa ima za cilj da promoviše lik i delo Nikole Tesle, njegove moralne i duhovne vrednisti i da se sve širi kroz tehnologiju i umetnost do svih krajeva sveta.
Kako je istakao predsednik i osnivač ove fondacije Nikola Lončar cilj je da se u Čikagu kao najvećem srpskom gradu u Americi osnuje Teslina naučna fondacija Čikago koja bi trebalo da ima lanac Teslinih klubova u svim našim zajednicama. On je još istakao da je ovo jedan ozbiljan projekat koji je namenjen prvenstveno mladima i koji zahteva i saradnju roditelja.
Teslina naučna konferencija u Čikagu privukla je mnoge predavače iz raznih oblasti koji su pričali o tome šta se dešavalo u poslednje vreme, a ima veze sa legatom našeg velikog naučnika.
Tako su se na ovoj konferenciji predstavili Marko Živković koji je pričao o Teslinoj energiji u medicini, Nada Martinović o negovanju srpske tradicije, kulture i jezika kroz pesmu, književnica za decu Maja Cvetković Sotirov, Stojan Stevanović o radu srpske dijaspore u Švajcarskoj, Dr. Nebojša Kneževic koji je pričao o zagrljaju kao terapiji u lečenju, Zorana Vukčević o značaju amaterskih pozorišta u Čikagu za očuvanje srpskog jezika, Generalni konzul BiH Tatjana Telić o Tesli i diplomatiji, Dr Milena Bajić o Teslinom muzeju i programu rada Teslinog kluba u Čikagu, zatim otac Dobrivoje Milunović o Tesli i religiji, Slavica Petrović o filmskom festivalu i listu “Ogledalo” u očuvanju srpskog jezika i tradicije i drugi.
Sva tri dana bila su prožeta prezentacijom kulture i identiteta srpskog naroda, predstavljanjem uspešnih članova našeg društva u oblastima kojima se Tesla bavio, kao i podsticajima mladih da se bave kreativnim i inovativnim aktivnostima.
Ovakvim projektima Srpski narod ima priliku da se predstavi svetu kao narod bogate kulturne i naučne tradicije.
Halid Bešlić poznati bosansko-hercegovački pevač na zahtev publike, nakon samo nekoliko meseci ponovo je gostovao u Čikagu.
U organizaciji uigranog tima Radio San Promotion u petak 13. septembra, ova legenda narodne muzike nastupila je u Holliday inn-u pred mnogobrojnom publikom.
Halid je umetnik čija popularnost ne jenjava ni posle 40 godina duge karijere, a njegove pesme su jednako uspešne kako kod starije, tako i kod mlađe publike.
Na binu je izašao uz ovacije i na prve taktove “Miljacke”, posle koje su se reðali hitovi poput Čardaka, Ja bez tebe ne mogu da živim, U meni jesen je, Romanija, Zlatne strune, I zanesen tom ljepotom i mnogi drugi. U svojoj dugogodisnjoj karijeri otpevao je duete sa Željkom Joksimovićem, Brankom Sovrlić, Alkom Vuicom, Harijem Varešanovićem, Mladenom Vojičićem Tifom, Harisom Džinovićem i mnogim drugima.
Interesantno je pomenuti da su tokom 80-tih godina diskografske kuce radile u tri smene kako bi uspele odštampati naručene tiraže njegovih nosača zvuka.
Halid nam je rekao da se u Americi uvek dobro oseća, kao da peva u BiH ili bilo gde na svetu.
Sa Halidom Bešlićem razgovarala je Andriana Bjedov. novinar portala Chicagodesavanja
Otkrio nam je i da priprema novi album, a tajna da je na muzičkoj sceni više od 40 godina je u dobrim pesmama i kako navodi “ bitno je da se stekne poverenje publike”.
“Steknuto poverenje me nosi, ali i dalje treba nastupati” – istakao je Bešlić.
Foto galeriju sa nastupa Halida Bešlića u Čikagu pogledajte OVDE.
U prepunom Stereo Night klubu već na prve taktove pesme “Harem” kojom je otvorila nastup publika je bila na nogama. Svojim ekstravagantnim nastupom i beskompromisnom energijom, Berović je osvojila srca mnogobrojne publike koja se okupila poznatom klubu.
Od samog početka koncerta, dvorana je bila ispunjena uzbuđenjem i euforijom.
Ređali su se hitovi poput “Oženjen”, “Sama”, “Hani”, “Balmain”, “VIP”, “Ruski rulet” i mnoge druge pesme sa njenog poslednjeg albuma “Milion” koji je izdala u julu 2023. godine.
Njeno izvanredno vokalno umeće i plesne pokrete pratila je spektakularna produkcija svetlosnih efekata, stvarajući atmosferu koja je publiku držala na nogama tokom celog koncerta. Njena harizma na pozornici i neposredan odnos s publikom dodatno su pojačali doživljaj koncerta.
Maja koja iza sebe ima veliki broj nastupa po najvećim klubovima u regionu, publici u Čikagu je priredila senzacionalan nastup.
Neverlovatan glas i harizma učinili su da i ovaj Majin nastup bude jedinstveno iskustvo koje ćemo sigurno pamtiti.
Gde god da se pomene ime Ljubomira Ljube Zarića bilo u klubovima, kafićima ili restoranima Čikaga i okoline možete čuti oduševljenje i pozitivne komentare.
Vrlo uspešno se bavi pevanjem dugi niz godina, a njegova popularnost ne prestaje da raste jer je publika prepoznala dobru energiju i kvalitet ovog pevača.
Rođen je u Zemunu kako sam kaže u jednoj zdravoj porodici gde je proveo svoje detinjstvo kao mirno i dobro dete. Talenat je nasledio od oca i strica koji jako lepo pevaju i kaže da je u kući uvek bilo veselo. Oduvek je sanjao da jednoga dana postane pevač i ta želja mu se i ostvarila. Živeći još u Zemunu osniva bend koji je vrlo uspešno krenuo u osvajanje klubova i splavova, ali se to proširilo i na inostranstvo. Nastupalo se širom Srbije i regiona, te po Nemačkoj i Švajcarskoj. 2008 je došao u posetu svojoj sestri u Ameriku i na prvo oduševljenje odlučuje da tu i ostane.
Grupa Bijelo Dugme (Brega i Tifa) nastupila je 18. marta u Joe’s Live u Čikagu u organizaciji Balkan Style Concert i Pure Live Music. Pogledajte delić atmosfere u videu koji smo pripremili za vas.
Torta je uvek asocijacija na neku sreću, zar ne? Mnogi od nas pamte kada su sa porodicom bili na okupu za svoje i rođendane svojih bližnjih, godišnjice brakova, slave i razne druge zaokružene radošću datume u kalendaru. Poneti deo te nostalgije u ovom ubrzanom vremenu kada se više radi i uvek nekuda žuri, mogu olakšati ljudi kod kojih možete poručiti poslastice. Današnje torte izgledaju kao pravo umetničko delo –savršene izgledom i ukusom, a po željama klijenata.
Jedna takva osoba je naša sagovornica. Njeno ime je Andrea Kiš. Rođena je 1988. godine u Zrenjaninu, trećem najvećem gradu Vojvodine posle Novog Sada i Subotice. Po struci je diplomirani master ekonomista, a za njen najveći osmeh na licu zadužene su tri ćerke. Andrea pravi divne poslastice, a od prošle godine kod nje se mogu poručiti i najmekša peciva koja će oduševiti i najzahtevnije degustatore. Ono što još može upotpuniti slavlje, a imaju u svojoj ponudi je i dekoracija događaja bilo koje vrste.
Čini se da sezona slavlja u Čikagu ne prestaje! Naši ljudi uvek nađu povod za veselje i dobru pesmu, zato su najbolji provodi po klubovima gde nastupaju balkanski muzičari.
Zato već osam godina, od kada se iz Srbije preselila u Čikago, nastupajući, Biljana Đorđevic, svoje umeće i ljubav prema pesmi deli sa svima koji vikende provode uz dobru živu muziku.
Uprkos obavezama, Biljana nam je otvorila vrata svog doma u Čikagu i pokazala delić porodične priče sa suprugom Milošem i njihovo troje dece, uz neizbežnu priču o muzici…
Sandra Afrika nastupila je 20. januara u klubu Underground u Čikagu u organizaciji Crown Entertainment-a. Pored nje, u klubu su nastupili i Sanja Grahovac i DJ Spaz. Pogledajte delić atmosfere u videu koji smo pripremili za vas.
Ponovo se vraćamo u bioskopske sale. Za nama je vikend koji je obeležio 9. Festival Srpskog Filma u Čikagu koji ove godine nosi naziv “Magija pokretnih slika”. U prelepom ambijentu AMC teatra u Rosemontu publika je imala priliku da se susretne sa najboljom domaćom filmskom produkcijom, razgovara sa poznatim gostima i da se upozna sa mladim autorima. Ono što je novina od ove godine je uvođenje propratnih programa festivala, a to su predavanja i edukativni programi.
Na konferenciji za novinare održanoj u Gas light klubu direktor ovog festivala Slavica Petrović i član organizacionog odbora festivala Mila Fillipović predstavile su goste i program ovogodišnjeg festivala. Među gostima ovog festivala su se našli Milena Predić koja tumači glavnu ulogu u filmu “Sveta Petka – krst u pustinji”, Branislav Bane Trifunović glavni junak filma “Gejm”, Ana Lazarević rediteljka filma “Gejm”, Ibrahim Koma glavni junak filma “Strahinja Banović”, veliki prijatelj ovog festivala Gordan Matić direktor Filmskog centra Srbije i Miodrag Jakšić reditelj filma “Tragovima Đure Jakšića”.
Tokom tri dana koliko je trajao ovaj festival predstavljeno je sedam najnovijih i najboljih dugometražnih filmova, četiri kratka filma srpskih stvaralaca iz dijaspore i dva dokumentarna filma.
Festival je otvoren filmom “Strahinja Banović” reditelja Stefana Arsenijevića u kojem je glavnu ulogu igrao francuski glumac Ibrahim Koma, u jednoj potpuno drugačijoj ulozi prikazanoj kroz ljubavnu priču. Svetsku premijeru ovaj film je imao na 55. Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima, gde je osvojio čak 5 nagrada, a do sada je učestvovao na 50 međunarodnih filmskih festivala i osvojio 24 nagrade.
Gost festivala Ibrahim Koma nije krio oduševljenje što je pozvan na jedan ovakav festival i kaže da je ovo za njega bilo nezaboravno iskustvo.
Iste večeri prikazan je i film Dušana Kovačevića “Nije loše biti čovek” sa odličnom glumačkom ekipom.
Drugog dana na festivalu je prikazano nekoliko kratkih filmova iz dijaspore i tri dugometražna filma među kojima su se našli “Sedam hiljada duša” Sanjina Mirića, zatim film Nedeljka Kovačića “Vera” i filma Ane Lazarević “Gejm”.
Priču kroz koju nas vodi Strahinja, švercer i zavisnik od kockanja, koji ostaje nasukan sa dva dečaka izbeglice na selu Balkana tumači Branislav Bane Trifunović koji je podelio sa nama svoje utiske.
Koliko je Vama značajno to što ste gost Festivala srpskog filma u Čikagu?
Dobro je da malo vidiš svoje, da vidiš kako ljudi razmišljaju, da im pokažes nesto svoje i da probaš da utičes na ljude, ako umetnost može da promeni, onda najbolje početi od svojih, tako da je to misija koju svako od nas potajno priželjkuje ,ne samo među svojima nego gde god da se prikazuju filmovi, po celom svetu.
Kakvu poruku nosi film “Gejm” u kome ste igrali?
Film ima neku svoju priču, priča koju je Ana Lazarević napisala je jedna emotivna priča o čoveku koji pokušava da preživi, koji se nađe u jednoj čudnoj i teškoj situaciji, sa migrantima koje pokušava da prebaci preko Srbije.
Koliko Vam je bilo zahtevno da igrate Strahinju?
Bilo je zahtevno zato što sam igrao sa amaterima, sa ljudima koji su to stvarno proživljavali i proživljavaju i dan danas, tako da sa te strane jeste bilo zahtevno sa njima igrati, ubaciti ih u to šta je to film i šta znači snimati film. Puno divnih stvari nosimo, i sa svom tom decom smo i dalje u kontaktu. Neki su uspeli da prebegnu, neki nisu i dalje kako već ide, ali su zdrava i pametna deca.
Ana Lazarevic rediteljka filma “Gejm” je kazala za naš portal da je biti gost na ovom festivalu za nju jako specifično jer je odrasla u Čikagu i da je ovaj festival baš za našu dijasporu.Velika joj je čast što je njen film prikazan u jednom ovakvom svečanom bioskopu, pred publikom, porodicom i prijatejima.
Poštovana Ana otkuda inspiracija za ovakav film i koju poruku on nosi?
Mislim da je poruka to neko prijateljstvo koje se stvori između Strahinje kojeg igra Bane Trifunović i dece koja igraju iz Jemena i Irana. Poruka je da su ljudi ljudi.
Mene je zanimala ta migrantska kriza, koliko su ljudi zapravo normalni, da gledam iz tog ugla, pogotovo tinejdžeri. Ja sam upoznala neke tinejdžere koji su putovali iz Sirije u Beograd 2015 godine tokom one krize i oni su mi bili zanimljivi, imali su lepe patike, frizure, prošli kroz ko zna šta u Siriji, ali su u tom trenutku bili samo tinejdžeri. To je meni bilo bitno, tu sam našla inspiraciju i to je bila neka poruka u ovom filmu da su ljudi ljudi.
Trećeg i poslednjeg dana ovog festivala prikazan je film za decu i odrasle “Leto kad sam naučila da letim” Radivoja Andrića, koji puni bioskopske dvorane i već je dobio 6 međunarodnih nagrada. Zatim je prikazan film na koji se dugo čekalo i koji se preporučuje svim generacija “Sveta Petka – krst u pustinji” snimljen prema romanu “Petkana” Ljiljane Habjanović Djurović, u režiji Hadži Aleksandra Đjurovića, a u kojem glavnu ulogu tumači Milena Predić.
Milena ovo je Vaša prva velika uloga, šta za Vas znači biti gost jednog ovakvog festivala i kako mislite da će publika ovde prihvatiti ovaj film?
Čast mi je i sreća i zadovoljstvo što smo pozvani i da imamo priliku da dođemo u ovaj prelepi grad gde sticajem okolnosti živi veliki broj naših ljudi, tako da me stvarno raduje što postoji interesovanje dijaspore za naš rad. Što se tiče očekivanja čula sam da su karte rasprodate tako da me to dosta veseli, jer verujem da dolazi publika koju interesuje ta tema. On je specifičan film i takvih filmova u svetskoj kinematografiji ima malo, koji se bave hrišćanskom temom, pogotovo nekom vrstom askeze na filmu. Tako da se nadam da će im se dojmiti film, da će ga razumeti, a ukoliko imaju interesovanja i nekako želje da ga pogledaju onda mislim da će se i prepustiti ovoj priči.
Poslednjeg dana festivala dodeljene su i nagrade za koje je bio zadužen tročlani žiri kojeg su činili novinar i član organizacionog odbora festivala Mila Filipović, producent Jesse Charbonier i direktor filmskog programa u bioskopu Faset Charles Coleman.
Nagradu za najbolji Srpski igrani film dobio je “Strahinja Banović”, nagradu za najboljeg režisera dobila je Ana Lazarević za film “Gejm”, nagrada za najboljeg glumca pripala je Branislavu Banetu Trifunoviću za film “Gejm”, nagradu za najbolju glumicu dobila je Milena Predić za ulogu u filmu “Sveta Petka-krst u pustinji”, nagradu za očuvanje srpske baštine i kulture dobio je Sanjin Mirić za film “Sedam hiljada duša”, nagadu za najbolji film dijaspore je takođe dobio film “Sedam hiljada duša”, nagradu za posebne zasluge dobila je mlada Klara Hrvanović za film “Leto kad sam naučila da letim”, nagrada za najbolji scenario pripala je Dušanu Kovačeviću za film “Nije loše biti čovek”, nagrada za najbolji dokumentarni film pripala je filmu “Tragovima Đure Jakšića” reditelja Miodraga Jakšića, za najbolji kratki film proglašen je “Ice cream-sladoled” reditelja Stiva Sprema i nagradu za najbolju izvedbu u kratkom filmu “Ice cream-sladoled” dobio je Igor Obradović.
Nakon dodele nagrada prikazan je film Miloša Pušića “Heroji radničke klase” posle čega je i svečano zatvoren 9. Festival srpskog filma u Čikagu.
Direktor ovog festivala Slavica Petrović se nada da je publika uživala u projekcijama i da je ova filmska magija ispunila očekivanja, te se raduje sledećoj 10. jubilarnoj proslavi srpskog filma u Čikagu.
Senida Hajdarpašić, poznatija kao Senidah, pevačica iz Slovenije koja je osvojila region nesvakidašnjim izgledom, zanimljivom bojom glasa i neizmernim talentom trenutno je jedna od najpoznatijih izvođača upravo zbog svoje autentičnosti.
Kada se na sceni pojavila pevačica, publika je jednoglasno pevala od prve do poslednje pesme koju je izvela. Time je ova Senidah dokazala zašto i zbog čega toliko vredi. Iako retko daje izjave za medije, bila je raspoložena da nam odgovori na nekoliko pitanja.
Pre samo nekoliko dana si stigla sa svojom ekipom u Čikago pa iz prve ruke kakvi su utisci?
Volimo da dođemo u Ameriku, prvi put je da smo malo duže u Čikagu, jako nam se dopada i žao mi je što moramo da idemo već sutra, ali vratićemo se vrlo brzo ako nas pozovete.
U okviru ove mini turneje imaćete tri nastupa, ali svakako ona udarna vest je da je prošle nedelje izašao tvoj novi album. Hoće li publika biti u prilici da čuje neke od novih pesama?
Naravno da hoće, danas zapravo premijerno predstavljamo novi album, ne čitav, ali će publika čuti neke od novih pesama.
Sa kim si sarađivala na albumu i kakve su kritike?
Kritike su jako pozitivne, svima se dopada i meni se jako dopada od prve do zadnje pesme i mogu da ga slušam satima. Sarađivala sam sa grupom žena koje se zovu “Žene”. One su jako specifične u tom svom etno stilu. Radile smo pesmu “Senida”, a sarađivala sam i sa Surilom na pesmi “Magdalena” koji je top lik.
Muzikom se baviš duže od deset godina i publici si se prvi put predstavila pesmom “Pustinjom” posle čega si radila sa bendom MAFF iz Slovenije. Svirali ste pop, rok i bluz pa otkud Senidah u trep-repu?
“Pustinjom” je bila prva moja pesma i tu sam već pokazala kako želim da idem u tom nekom pravcu RNB, hip-hopa i trepa. Onda sam se spojila sa dečkima gde je više bio taj momenat roka, popa i bluza, pa sad kada sam solo počela sam sve da kombinujem.
Početak tvog vrtoglavog uspona na Balkanu se vezuje za pesmu “Slađana” koju si snimila 2018. godine. Ko je zapravo Slađana iz pesme?
Slađana smo svi mi koji želimo neku ljubav, kojima se nešto dešava, a u stvari se ne dešava ništa, nešto što je jako toksično, svi mi.
Za tebe kažu da si ženski Trevis Skot, jesi li imala nekad uzora, kome se najvise diviš?
Uvek sam volela da slusam Mery J. Blige, volela sam da gledam kako se ona ponaša na stejdžu, možda ta neka energija. Nije da sam kopirala nekoga, ali volim da je gledam kako nastupa, a muškarci su svi prejaki i energični.
Kada nastupaš publici se daješ nesebično, pevaš uglavnom o ljubavi. Šta je to što tebe pokreće, koji je to vajb?
To je uglavnom život i emocije iz života. Ne pevam samo o ljubavi, pevam i o mišićima.
Bliži se kraj godine, kada se osvrneš kakva ti je bila protekla i da li bi menjala nešto?
Ja tu ništa ne bih menjala. Dolazi Nova da tu nešto dodamo i malo da odmorim od svega što sam radila, tako da je taman.
Šta sledi po povratku na Balkan sa ove mini turneje, osim toga što ćeš promovisati novi album?
Imam puno najavljenih nastupa, spotovi se snimaju za neke nove pesme, mislim da imam čak 11 nastupa u decembru, a onda sledi kratak odmor.
Na kraju nam je priznala da bi zbog dobre pesme naučila bilo koji jezik. Trenutno kaže da peva “balkanskim jezikom” koji je mešavina srpskog, htvatskog, bosanskog, slovenačkog i crnogorskog. Ova balkanska trep-rep diva u okviru svoje turneje nastupiće i u New Yorku i St. Louisu. Ispunila je svoje obećanje i publici u Čikagu ostavila prelepe uspomene sa koncerta za koji se tražila karta više.
PIŠE: ANDRIANA BJEDOV I FOTO: MIRKO BJEDOV/ Printscreen instagram/senida_h
Otac Predrag Popović je sveštenik Srpske Pravoslavne Crkve sa službom u Velikoj Plani. Svoj govornički dar koristi za propovedanje jevanđeljske istine u nameri da probudi i pobudi u ljudima veru i ljubav prema Bogu. Besede i priče koje organizuje virtuelno preko svog youtube kanala izazvale su pažnju mnogih vernika.
Rođen je 23. decembra 1983. godine u Slavonskom Brodu od oca Duška i majke Smiljane. Početkom 90-tih seli se u Vrnjačku Banju gde stiče osnovno obrazovanje. U Kraljevu završava elektrotehničku školu, a nakon toga Bogoslovski fakultet u Beogradu. U čin đakona Episkop požarevačko-braničevski Ignatije rukopolaže ga oktobra 2011. godine, a u čin jereja jula naredne godine.Oženjen je Ivanom sa kojom ima troje dece: Teodoru, Petra i Pavla. Svojom jednostavnošću uspeva da približi veru čoveku iz naroda, te je tako na poziv Vladike Longina i sveštenika naše parohije stigao u posetu vernicima u Americi.
Oče, već neko vreme boravite u poseti vernicima u Americi, imali ste priliku da upoznate naše ljude, razgovarate sa njima, da vidite kako žive pa kakvi su Vam prvi utisci?
To me svi nekako pitaju, ali ja ne volim da govorim o utiscima dok ne napravim celu sliku. Ti utisci, taj ceo život je sačinjen kao jedna puzla od raznih šarenila. Vladika je divan čovek, domaćin, širokogrud, sveštenici su dobri, međusobno sarađuju i vredno rade sa narodom. U Srbiji su retki, ako uopšte znamo zajednice gde imaju fiskulturnu salu, recimo za košarku, da imaju folklorne grupe i sve to jako teško ide kod nas. Ovde je sve to drugačije, ljudi se okupljaju oko crkve i oko raznih zajednica. I na kraju krajeva ta okupljanja su jedino što imamo. Naš narod je divan, dobar kao i svuda. Svako ima neke svoje probleme, nesto čega smo morali da se odreknemo, da bismo nešto stekli.
Ono što je specifično za Vas jeste da govorite jednostavnim jezikom koji dopire do srca i duše običnog čoveka, što se pokazalo brojem pregleda na vašem youtube kanalu, postali ste prava internet senzacija. Kakav to osećaj izaziva u Vama?
Koja je suština govoriti jezikom ako nije jednostavan i ako ga ljudi ne razumeju. Zašto onda razgovaramo, koja je poenta mene koji sam besednik i koji se obraćam narodu i ljudi me ne razumeju, zašto se onda obraćam. Hristos je govorio jednostavnim jezikom, ja verujem da su njega u to vreme smatrali nekim ko nije dorastao nekim izazovima, nego što on izazove čudo i onda im skrene pažnju na suštinu. Gospod je u svojim pričama govorio kao da je poticao iz seljačke porodice, njegov otac je bio zanatlija, doduše ja znam šta znači biti dete zanatlije. Moj otac je bio majstor, popravljao je automobile i on je govorio o vinogradu, o sejaču i semenu. Dakle govorimo o seljačkim pričama, ali jezikom na način na koji ljudi mogu da razumeju. Tako da ja gledam sva dešavanja u mom životu i u životu drugih ljudi na način da to prenesem i da ostavim ljudima, a moram da kažem i da postoji jedan sebičan razlog tog mog interneta, a to su moja deca. Moja deca i moji unučići sutra i ako me ne bude, imaće mene i moje savete njima upućene kako kroz život da se bore. Takva je bila moja prva zamisao, da svojoj deci ostavim u amanet sebe. Onda razmišljam, da ima i druge dece koja bi trebalo to da znaju i Gospod je učinio da to dopre tako munjevito do ljudi širom sveta, i do one dece koja su mala i do one dece koja imaju 80 godina.
Sve je krenulo od Vašeg puta na Ostrog, na koji ste bili pozvani od Svetog Vasilija, a koji se dogodio 10. novembra prošle godine. Kako je izgledao taj Vaš put?
Gospod je rekao: “Odrekni se svega i pođi za mnom”, to je baš bilo to, samo što je to bilo na određeno vreme da idemo do Ostroga, ali to je poziv i za ceo život. Mi se svakodnevno odričemo nekih svojih prohteva zarad Hrista, ali i pored svega toga on to nama da i svi moji najluđi snovi i najluđe želje koje sam negde imao Gospod mi je uslišio, ali samo zato što si spreman da daš sve i što si spreman da se na kraju svega odrekneš zarad njega.
Koliko naši ljudi poznaju veru, mi smo narod koji nije naučen da čita Bibliju i da ide redovno u crkvu?
Naš narod nije crkven prevashodno, a ne može doći do poznavanja Boga ako nema crkve tj. liturgije. Kada smo u liturgiji treba da uzrastamo, da se učimo. Tu ulogu preuzimaju i sveštenici i episkopi, ali za početak je jako bitno da ljudi krenu u crkvu i da se pričešćuju. Tu će naći mnogo odgovora na svoja pitanja, a znanje dolazi, to je proces životni koji će doći do smrti i umrećemo kao neznalice, ali znaćemo mnogo više nego kada smo krenuli u crkvu. Naš veliki problem je što smo sujeverni, što se odričemo svoje vere, što su naši preci koji takođe nisu čitali sveto pismo i koji su bili nepismeni svoj život davali za veru, jer je vera bila nešto što su oni suštinski. Možeš da mi uzmeš sve, ali vere neću da se odreknem. Da li smo mi danas takvi? Ne bih rekao, i zbog mnogo manjih stvari se odričemo vere, odričemo se ljubavi. Danas se više ni u ljubav ne veruje, ni ljubav više ne može da se održi, a o nadi da ne pričam. Tako da ovom svetu mnogo više fali ljubavi, vere i nade.
Za kraj ovog razgovora Oče šta biste poručili našim vernicima ovde u Americi?
Da se svi drže zajedno, da se okupljaju oko crkve. Gde se napravi crkva da tu kupe kuću, imanje, da se grupišu oko crkve. Naša sela su tako opstala. Onda će naša deca biti u tom okruženju. Ovde postoji plan, otac Nemanja je napravio plan da napravi školu. Sve oko crkve i oko te škole treba da budu srpske zajednice, srpske kuće. Treba da se okupljamo oko liturgije, oko molitve, a onda preko nedelje svako za svojim obavezama, a u nedelju ponovo tu i onda se povrati život i opet svaka nedelja za nedeljom. Gospod Bog će bogosloviti, doći će nova pokolenja koja će gledati od nas i to naučiti. Što mi decu naučimo to će ona raditi.
Otac Predrag u Americi će boraviti do kraja novembra. Nada se da su njegove besede i propovedi doprle do srca i duša vernika i poručuje:”Moja uloga je u tome da vas uputim ka Bogu, stavim na noge da i dalje idete sami. Idite po svetu i propovedajte, i neka vas po ljubavi poznaju da ste moji učenici.”
Proteklog vikenda u subotu 29. oktobra Čikago je u Compas areni ugostio pevačicu narodne muzike Andreanu Čekić i njen bend, rok pevača sa izuzetnim glasom i pojavom Amera Čengića Čengu i jednog od najbolljih harmonikaša Srbije Acu Nikolića Čergara.
Organizatori Balkan Sound Promotion su se ovoga puta potrudili da publika uživa u lepom raspoloženju i da zadovolje svačiji ukus. Bilo je za svakoga po nešto, od poznatih Andreaninih hitova do čistog roka. Vidno raspoloženi podelili su svoje utiske sa nama.
Poštovana Andreana Vi ste neko ko je dobro poznat ovdašnjoj publici, završavate Američku turneju večerašnjim nastupom pa kakve utiske nosite?
Ovo je jako važan koncert jer je finalni, svi su koncerti važni naravno, ovo je veliki prostor, a Čikago je grad sa najviše naših ljudi. Utisci su super, odlično smo se provodili, a sa Čengom smo se odlicno uklopili. On je izuzetan umetnik i drug, jako je interesantna osoba. Momci iz benda su mi kao braća, gledam ih kao da su moja familija i stalno smo zajedno. Neizostavan je i organizator Ibro Šarić koji uvek gleda da je sve kako treba i da nikome ništa ne fali. Već smo sarađivali ranije, tako da se sve to samo nastavilo.
2018. godine ste proglašeni za pevačicu sa najvećim hitom za pesmu “Cipele “ i pesma je još uvek rado slušana. Šta Vam publika najčešće traži da pevate?
Traže moje pesme, bilo je onih koji traže da čuju “Cipele”, ima onih, a to je uglavnom ženska publika koji žele da čuju balade poput “Ljubav kada padne mrak” i “Srećo pojavi se”, a onda kako veče odmiče traže pesme od Šemse. Mi smo tu da ispunjavamo želje koliko možemo. Jako sam srećna zbog toga što naš nas narod i ovde na drugom kontinentu nije zaboravio tu našu pravu muziku, da li to bila narodna ili rok, tako da hvala svima koji su dolazili i koji su tu večeras sa nama.
Čije pesme pored svojih rado pevate?
Ne mogu da kažem, sve mi se sviđaju od Cece, Brene, Dragane. Sve zavisi šta ima u tom tekstu, da li ima nešto što mene lično podseća na mene i tako ja biram pesme. To su pesme koje uglavnom govore o ljubavi i koje su lepe i za svirku i za pevanje i vidiš prosto na šta narod reaguje.
Šta Vam je u planu po povratku sa ove turneje, čime ćete publiku obradovati?
Imamo puno posla, vikendi su već ugovoreni. Upravo je izašla nova pesma, duet sa Aleksandrom Mladenović. Već ima million pregleda i ovom prilikom želim da pozdravim i Aleksandru i Saška i sve koji su vredno radili na ovom projektu dok sam ja bila ovde. Što se tiče mojih solo pesama, uskoro ulazim u studio, već sam neke pesme izabrala i treba da ih snimim. Jedva čekam ulazak u studio i snimanje spotova.
I pevač roka sa izuzetnim glasom, pojavom i harizmom, neko ko je oduševio publiku kako u Srbiji, tako i ovde u Americi je rado podelio svoje utiske sa ove turneje.
Kako je protekla ova turneja iz vašeg ugla i kako je bilo sarađivati sa Andreanom ?
Sve ono što sam doživeo što se tiče rok scene, doživeo sam sa Andreanom Čekić, koja je izuzetan performer, saradnik i kolega. Samo smo dokazali da rok i narodna muzika mogu ići zajedno. Nadam se da će tako i ostati. Gde god smo nastupali ljudi su oduševljeni sa onim što ona i ja nosimo kao performeri za tu jednu noć.
Čenga ovom prilkom želim da Vam čestitam na pobedi u muzičkom takmičenju “Nikad nije kasno”. Konkurencija je bila velika, jeste li očekivali pobedu?
Konkurencija je bila velika i jaka, jedna od najjačih koliko sam mogao čuti od producenata. Eto dobio sam prvu nagradu,a da li sam očekivao, ja sam to više puta rekao do sada da svi uvek očekujemo najbolje. Da sam lično očekivao pobedu nisam, nisam hteo da budem toliko direktan i da kazem sam sebi “Da pobediću”, tako i da nisam pobedio ja sam pobednik sam sebi.
Jeste li snimili do sada nešto ili Vam je to tek u planu?
Snimljene su tri pesme u ono vreme dok sam se takmičio, malo je nezgodno raditi jer smo na dva različita kontinenta. Pesme su gotove, ali trebamo uraditi još i spotove. Prva bi trebala izaći krajem ove godine, a ostale dve će izlaziti u toku naredne godine.
Uz Andreanu i Čengu ni harmonikaš Aca Nikolić Čergar nije krio zadovoljstvo i oduševljenje prijemom kod publike. Spoj narodne muzike i roka pokazao se više nego dobar, a sa sobom će kako kažu poneti samo lepe uspomene sa gostovanja po Americi.
Lexington bend zasigurno jeste jedan od najpopularnijih bendova, kako u Srbiji, tako i u regionu. Kvalitet koji poseduju prikazuju nam iz dana u dan, iz pesme u pesmu, a o tome govori i mnoštvo neverovatnih nastupa i koncerata. To su pokazali i svojim nastupom u Alhambra Palace u Čikagu 24. septembra u organizaciji Balkan Sound Promotion, u okviru svoje američke turneje.
Nije bilo potrebno dugo vremena da publika na već prve taktove poznatih melodija zapeva sa njima u glas. Iz pesme u pesmu nastavljali su da iznenađuju i oduševljavaju publiku svojim fenomenalnim melodijama. Svoju američku turneju zavrsili su u Čikagu koncertom u Compas areni 4.oktobra, gde nam je Bojan Vasković- Boki Lexington, pevač ove grupe kroz razgovor otkrio svoje utiske i planove.
Poštovani Bojane uspešno ste završili američku turneju, kakvi su Vam utisci nakon održanih nastupa?
Pamtićemo ovu turneju jer je bila na svetskom nivou zahvaljujuci našim dragim prijateljima iz Balkan Sound Promotion, koji su se potrudili da nam bude baš onako ugođaj bez obzira što je bilo naporno i što smo dosta kilometara prešli. Posetili smo šest gradova i bilo je više nego fenomenalno.
Ceo bend je ovde, s obzirom da vas je petorica kako funkcionišete i jeste li imali nekad krize u bendu?
Znate kako, i kada porodica ima pet članova postoji nekad period kada ima nesuglasica, ali to su minorne stvari u odnosu na ono što nosimo u sebi i što smo pravili svih ovih godina.
Postojite od 2004. godine, prvi album ste izdali 2010. godine “Kako je tako je” i vodeća pesma je vrlo brzo postala hit, te su usledili učestaliji nastupi i pozivi na festivale. Postali ste jedan od najperspektivnijih bendova u Srbiji. Kako Vi tumačite taj uspon?
Dvadeset godina je iza nas, prošli smo sve i svašta, što se kaže od najmanje do najveće lestvice. Pevali smo pred dvadeset ljudi u najmanjim kafićima i pred 50 000 ljudi na Marakani. Imali smo razna iskustva, nekako smo srcem krenuli u sve ovo i valjda je to najispravnije što se dešava.
Rezultat svega toga su četiri studijska albuma i više od dvadeset singlova, tako da imamo iza sebe dosta velikih koncerata i dosta klupskih nastupa.Trudimo se da što više uživamo u ovom našem pozivu, nije uvek lako, najteža strana su putovanja, ali kad je publika ovakva kao ovde u Americi onda je lako i pevati.
Koju pesmu biste izdvojili kao najslušaniju pesmu Lexington benda do sada?
Pesma “Dobro da nije veće zlo” ima preko 100 miliona pregleda, pesma “Donesi” preko 80 miliona pregleda, ne bavimo se mi brojkama, nekako mi je srce najviše ispunjeno kada publika sa nama peva zdušno. Ljudi vole srcem više od 15 pesama za koje mislim da su hitovi i ne mogu da izdvojim neku posebno.
Bojane šta Vam je u planu nakon ove turneje, dali publika moze očekivati novi album, novi duet ili video spot?
Iskoristili smo ovo vreme u Americi da snimimo neke kadrove za buduće pesme jer volimo to da ekranizujemo. Imamo u planu da snimimo peti studijski album i da ugleda svetlost dana na proleće. Možda ćemo do tada objaviti još pesmu ili dve, i to nam je neki plan.
Imamo u planu i da napravimo veće koncerte u svim većim gradovima, verovatno će prva biti Beogradska Arena pa Sarajevska Zeta, ali to je deo posla kojim se menadžment bavi. U svakom slučaju postoje veliki planovi, ali sve nakon izlaska novog albuma.
Momci iz Beograda poneće sa sobom samo lepe uspomene iz Amerike. Imaju velike ambicije, za uspeh će nastaviti da se bore dobrom pesmom i kvalitetnim zvukom, a naša redakcija im u tome svakako želi mnogo uspeha.
Na veliku radost publike i kolega u petak 21. oktobra u Skokie teatru, Srpsko Pozorište iz Čikaga premijerno je izvelo predstavu “Šmizle-ženski bend” u režiji Zorane Vukčević. Kroz ovu komediju prepliću se sudbine različitih žena koje, tražeći svoje mesto pod suncem, u jednoj kafani dolaze na ideju da osnuju bend.
Iako još uvek nemaju svoj prostor za predstave i probe, i nisu imali nijednu probu kompletne predstave čak do dva dana pred samu premijeru, vredno se radilo, a promene su se pravile u hodu.
Pred samu premijeru razgovarali smo sa režiserkom Zoranom Vukčević kojoj je ovo druga predstava koju režira sama.
Poštovana Zorana u isčekivanju premijere i prvih reakcija publike dali osećate tremu?
Za premijeru uvek ima treme jer publika koja dolazi na premijeru je uvek malo kritična, baš zato i dolaze na premijeru, a isto tako i porodica i prijatelji nas podržavaju i moramo da ispunimo sva očekivanja.
Ovoga puta se bavite temom koja je aktuelna, jeste u pitanju komedija, ali koja nosi snažnu poruku?
Meni je drago što sam pronašla ovaj tekst i da sa njim kažemo nešto iako smo amateri, jedan malecki deo istorije i javnog sveta i ipak želimo da prenesemo poruku, da o toj temi treba da se priča i misli. Naravno, ovo sve ide kroz šalu,ali mislim da ljudi bolje prihvataju nešto što je realnost uz osmeh.
Ovo je druga predstava koju režirate sami, kako su tekle pripreme i kako ste se odlučili baš za ovu temu?
Ja volim da se bavim tekstovima čiji su glavni likovi žene, o problemima koje žene imaju i uopšte o odnosima među ženama. Svi likovi su se poklopili sa kakrakterima naših glumica, jednostavno želela sam da to sa njima podelim. One su uživale dok smo čitale tekst i radili, i eto tako smo došli do premijere.
Uprkos tome što nemate svoj prostor za probe i predstave, vi i dalje radite sa istim entuzijazmom, šta je to što vas tera napred?
Pa šta može da bude, strast, ljubav i kreativnost. Ne znam da li ima nesto lepše nego razmenjivati energiju sa ljudima, pogotovo sa publikom i kolegama, a sve to na jedan uzvišen način kroz ovakvu vrstu interakcije i kroz ovakvu instituciju.
Šta biste poručili onim ženama koje prolaze kroz sličnu situaciju ili trpe nasilje?
Apsolutno želim da im kažem da niko nije vredan njihove patnje i da je bitno voleti sebe i ne trpeti takvo nasilje.
Tekst za predstavu “Šmizle- ženski bend” potpisuje Miroljub Nedović Riki, koreografiju Maja Kovačević a glavne akterke su Aleksandra Dabić, Aleksandra Mirović, Maja Radovanović, Milica Spasojević, Stefana Pesić i Ana Mitrić-Hopkins. Iako amateri, ovih šest glumica su od likova napravile prave male bravure. Svaka od žena koje su iz različitih društvenih slojeva, a koje povezuju prijateljstvo i poštovanje prosledila je svoju poruku što je publika i prepoznala. Publika je uživala do poslednje scene, kada su glumice ispraćene ovacijama i gromkim aplauzom.
Oni koji nisu bili u mogućnosti da prisustvuju premijeri, mogli su gledati reprize ove predstave u subotu i nedelju 22. i 23. oktobra.
Najveća zvezda bivše Jugoslavije, Lepa Brena je simbol šoubiznisa, uzor mnogim mladim devojkama, simbol jednog vremena koje je praćeno raznim turbulencijama i fenomen koji traje već 40 godina.
Lepa Brena je sa svojim bendom u petak 7. oktobra održala koncert za pamćenje u Čikagu u organizaciji Pure Live Music.
Ogromni redovi koji su nas dočekali ispred kluba Joe’s live posvedočili su da ovaj fenomen zvani Lepa Brena, i koja je ubeđena Jugoslovenka, širi ljubav i prijateljstvo kroz pesmu od 82. godine. Njen moto je “Hajde da se volimo”, što su potvrdili fanovi svih generacija i različitih nacionalnosti na njenom nastupu.
Svoju karijeru započela je davne 1980. godine sa bendom Lira šou, a već nakon nekoliko godina sa bendom Lepa Brena i Slatki greh postaje najpoznatija javna ličnost u staroj Jugoslaviji. Ova rođena Tuzlanka privlačila je pažnju neospornim talentom, ali i odevanjem koje su mnogi u ono vreme smatrali neprikladnim. Uprkos svemu ona se dobro osećala u svom telu i sama smišljala kostime koje joj je majka šila.
Iza sebe ima karijeru dugu 40 godina, mnoštvo albuma i singlova i sva priznanja koje jedan umetnik može primiti. 1982. godine pokazala je svoje umeće i na filmu “Tesna koža” u kojem je tumačila samu sebe i pevala pesmu “Mile voli disko”, imala je glavnu ulogu u filmu “Nema problema” u kojoj je promovisala sebe i Slatki greh i koji je kao najgledaniji dobio Oskara popularnosti. Potom sledi snimanje filma “Hajde da se volimo” koji je zbog vise nego pozitivnih reakcija publike snimljen u još dva nastavka. U njemu su glumile veličine poput Bate Živojinovića, Gidre, Josifa Tatića, Preraga Ejdusa i mnogih drugih, te Brena definitivno postaje jedna od najpopularnijih ličnosti u Jugoslaviji.
Zagrejavanje pred Brenino pojavljivanje počelo je nastupom specijalnog gosta, Aleksandra Josifovskog, inače jednog od učesnika muzičke emisije “Zvezde granda” koji je publiku razdrmao poznatim melodijama ex yu roka, a potom se publici predstavila atraktivna Enela Palavra sa svojim bendom.
Kako je najavila na samom početku koncerta Lepa Brena je za američku publiku pripremila specijalan program pod nazivom “The best of the best”, što podrazumeva najveće hitove njene karijere.
Svojom pojavom na bini odavala je odmerenost, prefinjenost, mudrost, ali i realnost koju nije izgubila tokom svih ovih godina popularnosti. Samopouzdanjem i kvalitetom kojim je osvojila publiku najbolje je pokazala da zaslužije titulu zvezde.
Vrlo emotivna na početku koncerta izjavila je da ne može da veruje da je prošlo već toliko vremena od njenog poslednjeg susreta sa čikaškom publikom koji se dogodio 2018. godine, ali i da je i dalje tu zahvaljujući vernoj publici.
Još uvek u punoj snazi pevala je “Jedan dan života”, “Čačak”, ‘Mile voli disko”, “Dama iz Londona” i mnoge druge hitove, da bi vrhunac večeri bio već na prve taktove pesme “Jugoslovenka”. Sve generacije pevale su u glas, od onih starijih koji je pamte još iz vremena Slatkog greha, pa do onih mlađih koji su se pronašli u njenim novijim pesmama.
Simbol jednog vremena i uspeha, najduže noge bivše Jugoslavije, sinonim za rad i upornost, ispraćena je sa bine uz ovacije publike koje su trajale nekoliko minuta.
Obećavši publici da neće proći dugo vremena do sledećeg susreta i poklonivši se, jos jednom je dokazala da se nije lako zvati Lepa Brena.
Svoju turneju Lepa Brena i njen tim nastavljaju nastupima i u ostalim gradovima Amerike: Atlanti, New Jersey-u, Detroitu i Bowling Green-u, a naša redakcija im svakako želi mnogo uspeha u tome.
Raspored koncerata Lepe Brene u Americi pogledajte ovde.
Erupcija dobre energije i čistog rock and roll-a na jednom mestu dogodila se u subotu 1. oktobra kada su se na bini pojavila dva legendarna benda: Riblja Čorba i Van Gogh. Čak sat vremena pre samog početka koncerta u prepunom prostoru Joe’s live nestrpljivo se čekalo na prve tonove. Među publikom mogle su se primetiti sve generacije, od onih vernih fanova, veterana Riblje Čorbe do onih nešto mlađih koji vole malo žešći zvuk Đuleta i njegovih momaka, a sve u organizaciji Pure Live Music.
Iako postoje već 36 godina momci Van Gogha Zvonimir Đukić- Đule, Srboljub Radivojević- Srba i Dragan Ivanović su jedva čekali susret sa publikom. U glas su se pevale pesme: “Neko te ima noćas”, “Klatno”, “Gloria”, “Mama” i mnoge druge. Pred sam početak koncerta Đule nam je srdačno odgovorio na nekoliko pitanja.
Sinoć ste uspešno završili koncert u Torontu, večeras nastupate u Čikagu i ovoga puta binu delite sa Ribljom Čorbom. Kakva su vaša očekivanja?
Mi smo stari drugari od davnina, od samih naših početaka i nekako to drugarstvo traje decenijama i evo nastavlja se. Sinoć smo bili u Torontu, publika je bila fantastična, van svih očekivanja i što je najlepše sve generacije su bile prisutne. Tako smo trubili u čast gitarama i kao i moje ime Zvonimir zvali smo na mir i na radost i zagrljaj, i verujem da ce tako biti i večeras.
Nastali ste 1986. godine i uprkos svim dešavanjima uspeli ste da opstanete do danas, rock and roll je zapravo opstao na našim prostorima zahvaljujuci vama. Koliko je upornosti, volje i želje trebalo za tako nešto?
Jedni smo od mnogih koji veruju u bolje sutra, nismo fanatici, mi smo oni koji notama i stihovima na čarobnom letećem ćilimu želimo da od generacije do generacije zagrlimo ljude i da ih nekim lepim mislima prevedemo sa jedne strane na drugu.
I nakon 36 godina postojanja vi se i dalje sa istim entuzijazmom spremate za koncerte i dalje se radujete ljudima. Šta je to što vas pokreće?
Pa onaj čovek koji se ujutru probudi, a ne obraduje se tom novom danu i ne prigrli ga i ne upiše ga u tefter života kao radostan dan, bojim se da nema čemu da se nada. Živimo muziku i živimo za muziku, živimo od muzike i verujem da bez muzike ne bismo umeli da plivamo i plutamo ovim” Morem bez obala” koje se zove život, nekad ovakav ili onakav, kojeg volimo, a tako vaspitavamo i svoju decu.
Za kraj Đule je svojim fanovima poručio:”Ja volim da kažem da je izgubljeno samo ono čega smo se odrekli, nemojte se odreći lepote života, čuvajte decu, ne gledajte rijaliti programe, budimo vesli i nasmejani i na prvom mestu zdravi.”
Nakon njihovog nastupa koji je trajao skoro dva sata na binu su se popeli veterani rocka. Vidno raspoloženi članovi benda: Miroslav Milatović- Vicko, Vidoja Božinović- Džindžer, Nikola Zorić i Ivan Stanković na čelu sa Borom Đorđevićem krenuli su da ređaju pesme koje su obeležile mnoge mladosti, ali i one novije, a Bora se potrudio da između pesama zabavi publiku svojim šalama i komentarima. Ređale su se pesma za pesmom, publika je svaku od njih ispratila u glas, a atmosfera nije jenjavala do samog kraja koncerta koji je trajao više od četiri sata. I Bora je kroz razgovor nakon koncerta bio pun lepih utisaka.
Poštovani Boro upravo se završilo jedno lepo veče, prepuno emocija. Kakvi su Vaši utisci nakog ovog koncerta?
Zaista je bilo puno emocija i nostalgije. Dugo nismo bili ovde u Čikagu, skoro smo zaboravili da je publika ovako moćna.
Napisali ste pesme za 20 albuma, koliko Vam je teško izdvojiti one koje će se izvoditi na koncertu?
To je uvek problem, onda u prvom delu bacimo akcenat na novije pesme, a sad imamo i novi album, ali neke pesme ne mogu da se preskoče i da se zaobiđu, a to su provereni hitovi.
Najavili ste uskoro izlazak novog albuma, kada publika moze da ga očekuje i o čemu ćete ovoga puta pevati?
Spremamo novi album, 21. po redu, trebalo bi da se zove “Tamna strana sunca”. To su pesme o ljubavi i smrti i prvi je album nakon Mišinog odlaska. Imali smo sreću u nesreći da je jedna Mišina pesma ostala, a to je pesma Dve gitare, tako da će ta pesma izaći na novom albumu i Miša će i dalje biti sa nama.
Zahvalni na dobroj energiji i ljubavi ova dva velika benda, publika željna dobrog rock and roll-a upamtiće ovaj koncert po izuzetnoj atmosferi i kvalitetnoj muzici.
U publici su bili Generalni konzul Republike Srbije u Čikagu Damjan Jović sa suprugom i dva NBA igrača Goran Dragić i Nikola Vučević.
Oba benda, i Riblja Čorba i Van Gogh su održala reč i pružila najbolje od sebe, obećavajući da neće proći dugo vremena do sledećeg viđenja, a nama će ostati utisci koji će se premotavati dugo, dugo u našim mislima i srcima.
Galeriju fotografija sa koncerta Riblje čorbe i Van Gogha pogledajte ovde.
Crkva Svetog Nikole u Čikagu organizovala je svoj prvi Srpski Festival 2022, 17. i 18. septembra na novom imanju u Lyons-u. Na ovom nedavno kupljenom imanju, osim crkve Svetog Nikole nalaze se kulturno-sportski centar, buduća škola i obdanište. Ovaj festivalski vikend srpske hrane, kulture, običaja i muzike okupio je ljude naše zajednice kao i prijatelje, i sve one koji se tako osećaju, kako bi svi zajedno uživali u prijateljskoj atmosferi naših domaćina.
U dva dana trajanja ovog festivala upriličen je muzički program za koji su bili zaduženi: Sveta Tomić, Radovan Filipović, Tanja Petković, Goran Stanimirović, Marko Živković i Dijana Antonijević. Pored specijaliteta domaće kuhinje i raznih poslastica u kojima se zaista uživalo kao da ste ih pripremali kod kuće, organizatori su se pobrinuli da za naše najmlađe obezbede kvalitetan program kroz igru, zabavu i pesmu.
Ovom festivalu prisustvovao je i generalni konzul RS u Čikagu Damjan Jović sa suprugom Aleksandrom i pomoćnikom Aleksandrom Milićem.
Naš domaćin, Protojerej Nemanja Tešić nije krio zadovoljstvo prvim festivalom koji je održan na imanju u Lyons-u.
Poštovani Oče Nemanja koliki je značaj ovog festivala za našu zajednicu u Čikagu i okolini?
Značaj ovog festivala je veliki. Prvi put se održava na ovom imanju, inače tradicija je duga kao i u ostalim parohijama. Jednom godišnje pokušavamo da ne samo našim ljudima već i komšijama prikažemo našu kulturu, tradiciju, hranu i ono čime se ponosimo. Akcenat je da se privuku drugi ljudi, ali ono što se najviše trudimo iz godine u godinu jeste da ljudima pokažemo ko smo i šta smo, ne samo kulturom, tradicijom, sportistima i uspešnim ličnostima već i da našem narodu priredimo jednom godišnje vreme da se zajedno veselimo i družimo.
Šta je cilj ovakvih festivala i dali Vam je u interesu da privučete što više mladih ljudi u Vašu parohiju?
Mladih ljudi u ovoj parohiji zaista ima, ali tako je i koncentrisano zbog posla kojim se bave, a to je kamionska industrija koja i jeste locirana sa svojim poslovima u našem kraju tako da su oni tu sa nama, uvek uz crkvu i spremni da pomognu. Imamo veliki broj volontera i mladih kojima želim da se zahvalim što odvajaju svoje vreme za nas, i nama i jeste cilj mlada grupa ljudi za koju mi radimo i kojoj treba sve ovo da ostavimo, a oni ako nešto nauče od nas biće dobro i da još više usavrše ovo što imamo.
Kako je istakao naš sagovornik, želja je da se posvete deci, kako bi se bavili sportom i drugim aktivnostima. Uskoro treba da počne sa radom košarkaški i karate klub, čime se promoviše zdrav život i druženje.
U planu je i organizovanje kulturnih događaja u novoj sali kako bi upriličili pozorišne predstave, filmske projekcije i koncerte.
Otac Nemanja je istakao da je u planu organizovanje nove donatorske večeri, kaže da se trude da se uskoro sve završi, da se radovi u crkvi Sv. Nikole privedu kraju do Bozića, a nadaju se da će već početkom sledeće godine i ostali radovi biti gotovi, kako bi se našim najmlađima obezbedila lepša budućnost.
Srpsko-američko Udruženje lekara i stomatologa ove godine proslavlja tri decenije svoga rada. Odbor ovog udruženja na čelu sa novim predsednikom Dr Nebojšom Kneževićem organizovao je predavanje edukativnog karaktera 14. septembra u restoranu TOPAZ u Čikagu, kome su prisustvovali vrhunski lekari iz svojih oblasti. U uvodnom delu večeri predstavljeni su novi članovi upravnog odbora, a razgovaralo se o najnovijim dostignućima, istraživanjima i tretmanima lečenja.
Ugostio nas je Dr Nebojša Knežević koji je u svetskim stručnim krugovima poznat kao Dr Nick. Ovaj rođeni Šapčanin je anesteziolog i subspecijalista u oblasti terapije bola na klinici za terapiju bola “Advocate Illinois Masonic Medical Center” u Čikagu. Šef je odseka za nauku i istraživanje i pomoćnik šefa katedre, a predaje i kao profesor anesteziologije i hirurgije na Univerzitetu Illinois. Dr Knežević je i dobitnik nagrade “Top doktor” za najboljeg lekara u Čikagu kao i nagrade američkog društva anesteziologa za akademska dostignuća. Kako nam je otkrio lečenje najtežih pacijenata za njega je veliki izazov, ali rad sa studentima mu je draži, iako se američki sistem izučavanja medicine znatno razlikuje od našeg.
Poštovani Dr Kneževiću, kažite nam nešto više o značaju ovog skupa i o temema o kojima se razgovaralo na ovom skupu?
Ovo nam je prvi edukativni sastanak koji organizujemo kao obnovljeno srpsko-američko udruženje lekara i stomatologa. Imamo šest vrhunskih predavača u toku ove edukativne sesije koja je namenjena prvenstveno zdravstvenim radnicima, lekarima i onima koji obavljaju zdravstvene delatnosti u Čikagu. Tema je uticaj pola, starenje i različite zdravstvene promene. Imamo stručnjake iz oblasti urologije, ginekologije i iz oblasti terapije bola tako da ćemo posmatrati neka različita zdravstvena stanja sa kojima se kolege lekari susreću svakodnevno u praksi. Iskreno se nadam da je ovo prvi edukativni skup i cilj nam je da ih bude što više.
Šta je zapravo cilj ovog skupa?
Cilj ovakvog skupa jeste edukacija kolega lekara, ali i ostalih zdravstvenih radnika. To je jedan od ogranaka koje planiramo da radimo kao Srpsko-američko Udruženje lekara i stomatologa. Cilj nam je pored toga i da radimo na edukaciji našeg stanovništva i da radimo besplatna snimanja. Takođe nam je cilj da pomažemo mlađim kolegama, onima koji planiraju da upišu medicinski fakultet, onima koji su ga završili ili su ga završili van granica SAD i koji žele da dođu, tako da ćemo organizovati jednu sesiju za njihova pitanja i dileme i pokušaćemo da im odgovorimo.
U planu srpsko-američkog udruženja lekara i stomatologa jeste i to da pomažete našim ljudima kroz zdravstvene savete na manifestacijama kao što su srpski festivali pa kada bi moglo doći do realizacije tog plana?
Nismo još osmislili kako će to da izgleda, nadamo se da ćemo te programe krenuti u realizaciju od sledeće godine, dali da na nekom od festivala imamo svoj štand na kome će ljudi moći da dođu i izmere šećer, pritisak, pitaju lekare ono što ih interesuje ili ćemo imati neku centralnu lokaciju ili možda čak zoom sastanke u svakih par meseci.
Naš sagovornik je istakao da je pored svega cilj ovog udruženja da naprave dobru bazu podataka, da okupe što više lekara koji su poreklom iz Srbije, jer naši ljudi ipak više vole da posećuju naše lekare nego američke. Pokušaćemo maksimalno da povećamo broj članova udruženja, da se organizujemo i pomognemo jedni drugima.”
Centralna proslava tridesete godišnjice srpsko-američkog udruženja lekara i stomatologa zakazana je za 12. novembar kada ovo udruženje obeležava slavu Svete Kozmu i Damjana.
Jednom od najcenjenijih srpskih lekara u SAD Dr Nebojši Kneževiću i njegovom timu želimo uspeh i ostvarenje svega onoga što su zamislili sa namerom da budu jedan od stubova srpske zajednice u SAD.
Kada dečaku koji je voleo da sluša sve, od roka do folka date u ruke klavir i muzičko obrazovanje, neminovno je da ćete dobiti zvezdu.
Danas to potvrđuju i milioni fanova Saše Matića koji kaže ni da se posle 20 godina karijere još nije umorio. Malo je pevača kao što je Saša Matić, koji na svojim koncertima ne odrađuju posao, nego se provode i uživaju zajedno sa publikom što je dokazao u Joe’s Live-u u Čikagu, u organizaciji Pure Live Music-a. Bilo je prelepo, emotivno i istovremeno sa mnogo energije i kao što je i obećao noć koja će se pamtiti do kraja života. Dvorana Joe’s Live-a je bila puna do poslednjeg mesta.
Talenat za muziku Saša je pokazao jos kao dete pevušeći pesme Olivera Dragojevića i Kemala Montena. Završio je nižu i srednju muzičku školu na odseku za klavir u Zemunu. Iako su ga profesori usmeravali da upiše i muzičku akademiju, Saša se okrenuo estradnom poslu koji ga je privlačio više od klasične muzike. Prvi put je nastupio još u drugom razredu srednje škole na tržnici povodom Dana žena i tada je odlučio da želi da bude pevač, a taj osećaj ga prati kroz život. Na jednom od nastupa čuo ga je Šaban Šaulić i pohvalio Sašu i način na koji peva.
Od samog početka je imao podršku Ace Lukasa, koji je bio oduševljen time kako Saša Matić svira, ali i peva, a 1997. godine je nastupio u televizijskom serijalu “A što ne bi moglo” sa Anom Bekutom.
Već sa prvim albumom “Maskara” koji je izašao 2001. godine Saša je postigao veliki uspeh, a sa drugim albumom “Kada ljubav zakasni” 2002. godine obezbedio je sebi poziciju zvezde na estradnom nebu. Potom se nižu albumi “Zbogom ljubavi”, ‘Anđeo čuvar”, “Poklonite mi nju za rođendan”, “Nije meni ova noć”, “Zajedno”, “Zabranjena ljubav”, “Ne bih ništa menjao”.
Deseti po redu album koji je oborio sve rekorde slušanosti Saša je poklonio svojoj publici u znak zahvalnosti za sve godine koje je prošao sa njima. Iza albuma “Dva života” stoje trenutno najbolji muzički znalci: Kamarad produkcija i imena poput Jelene Trifunović, Bojana Vasića, Saše Nikolića, Milana Miletića, Željka Vasića, Angeline i mnogih drugih.
Saša je ukrstio glas sa mnogim pevačima naše estrade. Tu su imena poput Aleksandre Prijović, Cece Raznatović, Ace Lukasa, Mileta Kitića, Severine, Jelene Karleuše, Jane Todorović i mnogih drugih.
Godinama su se nizali hitovi, a Saša je sa svakim albumom postavljao neke nove standarde muzike. Punio je klubove, diskoteke, kafane i dvorane širom sveta i dobijao razna priznanja.
Na samom početku koncerta Saša je publiku obradovao starim hitovima sa početka svoje karijere, zatim se atmosfera sve više zahuktavala uz poznate melodije, a publika je pesmu za pesmom pevala u glas. Podrška na bini uz njegove muzičare bila je Dragana Rakčević. Na našu konstataciju da ima posebnu razmenu ljubavi i nakon 20 odina uspešne karijere Saša odgovara: ”Ja se još nisam umorio i verovatno će proći još mnogo godina i da će ovo sve potrajati, pa idemo na sledećih 20”.
Galeriju fotografija sa nastupa Saše Matića u Čikagu pogledajte ovde.
Saša Matić nije obeležio samo 20 godina karijere, već i 20 godina života ljudi, bilo je tu krštenja, rođenja, rođendana, ispraćaja, raskida, ali i razvoda. Saša uz smeh kaže da je bilo svega, da je njegov najveći zadatak da uveseljava ljude, da ih čini srećnijim i zadovoljnijim, i da se onima koji su patili zbog nekih njegovih pesama unapred izvinjava.
Galeriju fotografija sa nastupa Saše Matića u Phoenix-u pogledajte ovde.
Ono što je zasigurno obećao jesu koncerti koji slede u Tuzli, Zagrebu, Osijeku, Beču i Beogradu za koje će se sigurno tražiti ulaznica više.
Kao neko ko je sam stvorio sve svojim talentom i radom, zna kako da ceni i život i ljude. Poznat je po tome što nesebično deli stečeno, tako da deo prihoda sa svojih koncerata Saša daje u humanitarne svrhe.
Popularni “kralj meraka” Čikagu je još jednom pokazao da se nije umorio od putovanja, publike i toga da uvek otpeva “još jednu za kraj”, zato sa nestrpljenjem čekamo naredne hitove i druženja sa Sašom.
Nataša Bekvalac važi za jednu od najlepših žena sa naših prostora, ali i za ozbiljnu pop zvezdu. Ponekad nam se čini da o njoj znamo sve jer je stasavala pred malim ekranima. Na sceni je već više od 20 godina i po prvi put u svojoj karijeri u saradnji sa Balkan Sound Promotion-om publika u Čikagu i još pet gradova Amerike je imala priliku da uživa u hitovima ove popularne Novosađanke.
Nataša Bekvalac je izgradila veoma uspešnu muzičku karijeru propraćenu brojnim muzičkim nagradama i učešćem na prestižnim domaćim i regionalnim muzičkim festivalima. Do sada je objavila šest studijskih albuma, a njeno prvo pojavljivanje pamtimo u dečijoj muzičkoj emisiji Minje Subote “Muzički tobogan”.Početak svoje muzičke karijere povezuje sa nastupom na prestižnom muzičkom festivalu “Sunčane skale” u Herceg Novom 2000. godine kada se publici predstavila pesmom “Laži me”. Nakon toga se nižu hitovi bez kojih ne prolazi gotovo nijedna žurka. “Ne brini”, “Mali signali”, “Nikotin”, “Ponovo”i “Dobro moje” samo su neke od pesama koje su obeležile njenu muzičku karijeru.
U toku svoje američke turneje Nataša nam je kroz razgovor otkrila kakva je očekivanja imala vezana za ovu turneju, ko joj je najveća podrška kroz karijeru, ali i planove za budućnost.
Poštovana Nataša, nakon 22. godine uspešne karijere konačno ste u Americi. Kakva su bila Vaša očekivanja i kako Vas je publika dočekala?
Nisam generalno imala nikakva očekivanja, jedino što sam unutar sebe nosila jeste ljubav i to je ono što imam da dam publici gde god da pevam. Kada je publika u Americi u pitanju nemam osećaj da sam u drugoj zemlji, nemam osećaj da sam na drugom kontinentu zato što ljudi koji su ispred mene pevaju moje pesme u glas i ljubav koju dobijam je nekako intenzivnija i svežija nego kada radim u mojoj zemlji.
Verujem da često čujete komplimente koji se tiču Vašeg izgleda i lepote. Kako ih prihvatate?
Kada je to u pitanju ja sam rezervisana zato što mi je to kao mladoj ženi stvaralo veliko opterećenje i bila sam pod velikim pritiskom. Kada primim neki od komplimenata nekako preletim preko toga i zahvalim se jer mi je to više štetilo muzici i umetnosti kojom se bavim jer je upravo to stavljano u prvi plan i trebalo mi je puno godina da moja muzika izbije u prvi plan.
Šta god da uradite ne prolazi neprimećeno, Vi ste neko ko je stasavao pred malim ekranima, međutim mediji su više pratili Vaš privatni život nego Vaš rad i stalno ste pod lupom. Kako se nosite sa tim?
Sada se mnogo lakše nosim sa tim nego kad sam bila u onim nežnim godinama, zato što sam vremenom mnogo radila na sebi, na svojoj duši i unutrašnjosti i na onome što svaka žena treba sebi da stavi za prioritet, zato me sve manje povređuju stvari koje moj posao nosi sa sobom.
Ko Vam je najveća podrška kroz karijeru?
Sestra Kristina mi je velika podrška, ona vodi računa o mom vizuelnom izgledu,ali ona mnogo više učestvuje u mom životu i mojoj karijeri. Jedan je od ključnih ljudi kojima najviše verujem i koje najviše volim. Najveća podrška mi je svakako porodica. Umeju da budu najveći kritičari, ali i te kritike koje možda meni u datom trenutku ne prijaju znaju da budu glavni okidač i pokretač da se promenim i krenem na bolje.
Učestvovali ste na prestižnim domaćim i regionalnim muzičkim festivalima, proglašavani ste za ženu godine, za najboljeg solo pevača, dobijali Oskare popularnosti pa šta Vam je najdraže od tih priznanja?
Ne mogu da kažem da me takva priznanja nisu činila u datom trenutku srećnom i ponosnom, ali sve ono što je za mene najveći orden nije ono što se dešava na sceni.
Iza sebe imate šest studijskih albuma, uradili ste i mnogo dueta sa poznatim pevačima, a sa poslednjim albumom “Original” ste postigli zavidan uspeh. Koju pesmu biste izdvojili sa tog albuma kao omiljenu?
Moja omiljena pesma sa tog albuma jeste pesma “Original” jer je lagano flertovanje sa folkom koje ja generalno volim. To je pesma koja je mene u datom trenutku opisivala u svakom smislu te reči i jako mi je drago što je moja publika pogotovo ženska to prepoznala i prihvatila.
Sa radija vrlo često čujemo Vaše pesme i gotovo da nema žurke na kojoj se ne može čuti neki od Vaših hitova, ali ono što smo primetili jeste da su pesme različite, ima raznih žanrova. Kako birate pesme za album i da li to ima veze sa Vašim privatnim životom?
Kao u životu tako i u muzici nikada nisam imala plan, uvek sam radila ono što mi se u datom trenutku dopadalo i nikada nisam podilazila ili jurila za trendovima. Kao što sam se menjala ja, tako se menjala i moja muzika i zato možda kada pustite moju muziku od početka do poslednje pesme koju sam snimila deluje neuravnoteženo ili kao da ne možete da joj nađete žanr, ali ja sam takva žena i to je nešto što ja najiskrenije radim, jer kao što sazrevam ja, tako sazreva i moja muzika.
I za karaj ovog intervjua, mozete li nam reći šta naša publika može da očekuje po povratku sa ove turneje?
Čim se vratimo ja bukvalno ulazim odmah u studio i završavam album. Nadam se da će muzički deo biti gotov do kraja godine iako nismo ograničeni rokovima. Zatim dolazi onaj deo koji isto tako volim, a to je video produkcija. U toku godine, nadam se do proleća da ćemo izdati ovaj prelepi album i da će publika da ga voli.
Kako nam je otkrila Nataša, ona i njen tim sa američke turneje poneće samo lepe uspomene. Ovo je za njih bila velika avantura i izazov, a naša redakcija im želi uspeh u budućim poduhvatima.
Dragan Šutić živi i radi u Americi. Na youtube-u je poznatiji kao Parachi. Sam je kreator svog video kanala, on je čovek koji vas zabavlja, informiše i savetuje o raznim temama na području Čikaga i okoline.
Veoma iskren, kreativan i beskrajno zabavan Dragan nam je ispričao svoju priču.
Kada ste prvi put došli u Ameriku?
Prvi put dolazim na tlo Amerike 1979. godine sa roditeljima kada sam imao samo četiri godine. Kao i većina ljudi sa naših prostora i moja porodica je tragala za boljim životom. Slabo se sećam tog perioda, ali mi je u sećanju ostao prvi dan škole kada je učiteljica pitala kako se zovem. Kada sam odgovorio Dragan, učiteljica je ponovila dragon što na engleskom znači zmaj, te su ostala deca počela da se smeju. To mi je onako najviše ostalo u sećanju, kasnije sam se već prilagodio. U nedostatku društvenog života i želje za domom roditelji odlučuju da se vratimo u Srbiju. Živeli smo na selu, roditelji su se bavili poljoprivredom, a sestra i ja smo išli u školu. Pričali smo srpski, ali otežano, čak sam morao da idem kod logopeda kako bih pravilno izgovarao č, ć, c i lj.
U Srbiji je završio vojni rok, oženio se devojkom iz svoga kraja, dobio dete i 2007. godine odlučio da se vrati u Ameriku.
Čime se bavite u Americi, šta je Vaš primarni posao?
Prvi posao mi je bio vozač viljuškara , a kasnije sam na nagovor prijatelja počeo da vozim kamion. Danas imam svoj biznis, servis za pomoć na američkim drumovima.
Kako ste došli na ideju da krenete da snimate za youtube kanal?
Iako sam bio neiskusan hteo sam da podelim informacije sa ljudima o mom prvom kamionu, a jedan od prvih videa koje sam snimio i koji je imao mnogo pregleda jeste udes sa kamionom.
Kako je biti srpski youtube-r u Americi?
Meni ovo nije profesija, ali ima ljudi koji žive od youtube-a. Ono sto mi Google uplati simbolično uglavnom ulažem u opremu. Mislim da je isti cilj i naših i stranih youtube-ra, sve zavisi od toga šta želite da snimite.
Dragan snima za youtube od 2018. godine, potom je napravio pauzu od godinu dana zbog pandemije i kaže da ga je cela situacija pokolebala. U svojim videima pristupa stvarima na poseban način. Zalazio je i u opasnije delove Čikaga i kaže da se ne plaši jer tačno zna gde može i koliko može da se kreće. Ipak, iza svakog savršenog videa krije se mnogo uloženog truda, sati editovanja i iskustva.
Koje su Vam teme najgledanije, za šta su gledaoci najviše zainteresovani?
Najgledanije su mi teme informativnog tipa. Imam svoje verne pratioce koji su uz mene od prvog dana i koji gledaju sve što uradim. Za sada imam blizu 12 000 pratilaca. Najviše me prate iz Srbije, na drugom mestu je Amerika pa Nemačka, a imam čak pratioce iz Indije.
Po Vašem mišljenju kakav je uticaj društvenih mreža na život čoveka?
Imaju veliki uticaj, mislim da ljudi mnogo više prate youtube i ostale društvene mreže nego TV. Svako gleda ono sto mu prija, ako ja na primer hoću da vidim kako se vozi kamion u Americi ukucam to i tačno to i gledam, dok na TV-u to ne možete.
Jeste li na snimanjima zaista onakvi kakvi ste inače u životu ili ima malo glume?
Kod mene nema glume apsolutno. Moji pratioci znaju da je sve iskreno, nema laži i nema prevare.
Kada gledate Parachia i njegove vlogove imate osećaj da sve teče potpuno prirodno, kao da gledate osobu pred sobom, a ne nekoga ko je zapravo na vašem ekranu.
Mi mu želimo da i dalje ostane svoj i drugačiji i da nas svojim videima i dalje zabavlja, informiše i savetuje o raznim temama na području Čikaga i okoline.
