Aleksandar Tijanić (1949, Đakovica – 2013, Beograd) bio je jedan od najznačajnijih srpskih novinara, publicista, dugogodišnji generalni direktor Radio-televizije Srbije.
Mladost je proveo u Podujevu i Prištini, a onda upisao žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Kao student, na inicijativu profesora Sergija Lukača, pozvan je da sarađuje u Ninu, gde započinje profesionalnu karijeru.
Krajem 1970-ih počinje da piše za izdanja Politike, prvo za Auto Svet, potom u Ninu postaje urednik. Sredinom 1980-ih izabran je za glavnog urednika časopisa Intervju. Krajem 1980-ih sarađuje i sa zagrebačkim nedeljnicima Start i Danas, kao i sa splitskom Nedjeljnom Dalmacijom, gde se istakao svojom kolumnom „En passant“, u kojoj je kritički komentarisao tadašnji komunistički režim, odnosno događaje poznate kao antibirokratska revolucija, i predstojeći raspad SFRJ, zbog čega je dobio ironičan nadimak „gigant hrvatskog novinarstva“. U to vreme objavljivao je političke kolumne i u ljubljanskoj Mladini i sarajevskom Oslobođenju. Bio je jedan od novinara, pored Mirjane Bobić Mojsilović i Dragana Babića, koji su 1991. godine vodili kultnu JUTEL-ovu emisiju „Umijeće življenja“ u sarajevskom teatru Obala, u kojoj je intervjuisao u tom trenutku aktuelne političke ličnosti kao što su Milovan Đilas i Stjepan Mesić.
Godine 1991, po izbijanju rata u Bosni i Hercegovini, jedno vreme uređuje Sportski žurnal, a posle osnivanja Televizije Politika njen je prvi direktor (1993–1994) i potom prvi direktor novoosnovane BK televizije (1994–1996). Godine 1996, posle Dejtonskog sporazuma, izabran je za ministra informisanja u vladi Mirka Marjanovića, ali je posle šest meseci podneo ostavku. Pokreće dnevni list Građanin 1997, ali se list ubrzo gasi. Posle toga, do 1999. godine, piše kolumnu u nedeljniku Evropljanin.
Posle oktobarskih promena bio je savetnik za medije i informisanje predsednika tadašnje SRJ Vojislava Koštunice (od 2001. do 2004). Od 2004. do smrti 2013. bio je generalni direktor Radio–televizije Srbije, koju je uspešno transformisao u javni servis. Objavio je publicističke i polemičke knjige: Ispod koša (1978), Šta će biti s nama (1988), Tajni život Srba, Hrvata i Slovenaca: kako se raspao boljševizam (1990).
Do poslednjeg časa, do samog preloma rukopisa, Aleksandar Tijanić radio je na knjizi svojih izabranih kolumni, novinskih tekstova, polemika i članaka Ja. I niko moj, u kojoj se potvrđuje kao beskompromisni dijagnostičar srpske zbilje i britak i originalan kritičar bezmalo svih javnih ličnosti jugoslovenske i srpske političke i kulturne scene, kao i devijantnih pojava i turbulentnih događaja uoči, za vreme i posle raspada Jugoslavije.
O knjizi:
Praktično, nema srpskog političara koji ne misli da su Srbi stoka. Teorijski, nema Srbina koji ne misli da su ovdašnji političari prva generacija svojih porodica kojima je otpao rep. Svi su u pravu.
Javna srpska politika stoga je puka halucinacija; izbori su farsa; parlament je privid; država je paravan. Naš život predstavlja samo iluziju. Mi smo eksponati u formalinu na patološkom odeljenju Kontinenta. Smešteni u tegle, kao zimnica za demone koje smo sami dozvali.
„Ko greha nema, neka prvi baci kamen. Ako može da dobaci.“ Nenad Čanak
„Istina je da su tekstovi u ovoj knjizi svojevrsni okamenjeni otisak savesti u krvavom blatu Srbije, na prelazu milenijuma. Višeslojni, ponekad uličarski drečavi, pod vatrometom prejakih izraza, daleko sa one strane pristojnosti, ali sa vešto umetnutim biserima dubokog razumevanja načina (skrivenih od očiju izvarane publike) funkcionisanja društva, države, etosa i etnosa.“ Nenad Čanak
„Kako god pokušali da pročitamo i shvatimo poslednjih četrdeset godina u jugoslovenskom i srpskom novinarstvu, moramo stići do Aleksandra Tijanića. Njegov odlazak promenio je odnos prioriteta i važnosti konačnosti i beskonačnosti. Mislim da bi slično bilo i da je živ, i da smo zajedničkim radom, kako smo i započeli, završili „četrdeset godina moga bavljenja novinarstvom, jer ovo je moja testamentarna knjiga“, kako mi je na početku ovoga posla rekao. ‘Testamentarna knjiga’ je postala testament.“ Petar V. Arbutina
Izvor: Laguna
