Category: Domace knjige

Jedna kuća – jedna ljubavna priča!

• Nesvakidašnja istorija Beograda sagledana kroz ključaonicu slavnih ljubavi.
• Lirska povest prestonice Srba.
• Pouzdan putokaz do mnogih nepoznatih pojedinosti o onome što se događalo iza kulisa javnih i privatnih zgrada u Beogradu.
• Knjiga o znamenitim beogradskim zdanjima i jednovremeno o odnosima između njihovih poznatih stanara čiji su se životi utkali u grad na najlepšem ušću Evrope…

Vodič o zatajnim vezama nobelovca Ive Andrića, naučnika Milutina Milankovića, kraljevskih parova iz dinastija Obrenovića i Karađorđevića, o dvorskoj romansi Josipa Broza i o desetinama značajnih ličnosti opisanih u ambijentu palata i kuća sa utisnutim pečatom vremena.
Sve adrese opisanih kuća i danas postoje, tako da je čitanje ove knjige istovremeno i poziv u šetnju kroz dva poslednja veka naše novije istorije, od kneza Miloša do današnjih dana, od Ite Rine do Jelene Dimitrijević, Branka Ćopića, Riste i Bete Vukanović, Vaska Pope…
Čitanje ove knjige je ulazak u avanturu u kojoj pratimo kako grad raste sa svojim zdanjima i ljubavnim pričama.

Nenad Novak Stefanović rođen je u Beogradu 1961. godine. Objavio je romane Darovi mrtvih (1988), Prisustvo Boga (1990), Pijemont (1992), Doktor sluša sving (2009) i Svetlarnik (2013), hronike Pokrštavanje petokrake (1994), Sneg u julu (1996), Jedan svet na Dunavu (1996), Zemlja u koferu (2007), Dijalog na Dunavu (2013) i Beograd kroz ključaonicu 100 kuća (2014). Knjige su mu prevođene na engleski i nemački jezik. Zastupljen je u antologiji kratke priče Četvrtasto mesto (2014). Bio je urednik u redakciji Srpski Who is Who 2011–2013. Koautor je dokumentarnog TV serijala Peti oktobar – poslednja revolucija u Evropi. Bio je glavni urednik magazina Duga, Krug, Auto svet i Muški svet. Sada je novinar u Politici gde piše o istoriji Beograda u rubrici „Jedna kuća jedna priča“.

Priča o dečaku koji je postao ratnik, ratniku koji je postao državnik i državniku koji je postao svetac.

Nakon godina koje je proveo ratujući i stvarajući državu, veliki župan Stefan Nemanja izborio se konačno za mir. Došle su godine u kojima se gradi i rađa. Njegova država je ojačala i proširila se. Nema više neprijatelja sa kojima valja ukrstiti mačeve. Njegovi sinovi su izrasli u gospodare i dobili zemlje kojima će vladati. Ali nije sve onako kako se ostareli gospodar nadao. Zanesen pričom tajanstvenog ruskog kaluđera, njegov najmlađi sin Rastko beži na Svetu Goru da bi se zamonašio. Nemanja se ne miri s njegovom odlukom i šalje poteru. Istovremeno, između dva starija brata, Vukana i Stefana, rađa se sukob oko toga ko će naslediti oca na tronu. Pod utiskom koji je ostavio odlazak najmlađeg sina u monahe, Nemanja odlučuje da sazove narodni sabor na Sretenje i tamo saopšti svoju odluku o povlačenju sa prestola i imenovanju naslednika…

Treća knjiga trilogije o Stefanu Nemanji i treća u seriji knjiga o najpoznatijoj srpskoj vladarskoj dinastiji, koja dolazi iz pera autora bestselera Top je bio vreo i Konstantinovo raskršće.

Vladimir Kecmanović (Sarajevo, 1972) do sada je objavio romane: „Poslednja šansa“ (1999), „Sadržaj Šupljine“ (2001), „Feliks“ (2007), „Top je bio vreo“ (2008), „Sibir“ (2011), „Kainov ožiljak“ (u četiri ruke sa Dejanom Stojiljkovićem, 2014), „Osama“ (2015) i zbirku pripovedaka „Zidovi koji se ruše“ (2012). Sa istoričarem Predragom Markovićem autor je knjige „Tito, pogovor“ (2012). Objavio i esejističko-biografsku knjigu „Das ist Princip!“ (2014). Dobitnik je stipendije fondacije „Borislav Pekić“ i nagrada „Ivo Andrić“, „Branko Ćopić“, „Meša Selimović“, „Hit libris“, „Vitez srpske književnosti“, „Pečat vremena“ i Velike Andrićeve nagrade instituta u Andrićgradu. Kecmanovićeva proza prevođena je na engleski, francuski, nemački, ukrajinski i rumunski jezik.

Njegova dela doživela su filmske, televizijske i dramske adaptacije. Prevod romana „Top je bio vreo“ („The Cannon was Red Hot“) 2014. je nominovan za nagradu IMPAC Dublin, koja se u istoimenom gradu dodeljuje za najbolji roman objavljen na engleskom jeziku.

Živi i radi u Beogradu. Vlasnik je i urednik izdavačke kuće VIA. Kolumnista je lista „Politika“. Povremeno piše za više medija u zemlji i okruženju. Član je grupe P 70 i Srpskog književnog društva.

Dejan Stojiljković (1976), prozaista, dramski pisac i strip scenarista. Objavio prozne zbirke „Leva strana druma“ (2007) i „Low Life“ (2008) kao i romane „Konstantinovo raskršće“ (2009, nagrade „Miloš Crnjanski“, „Zlatni hit-liber RTS-a“ i „Svetosavski pečat“, najuži izbor za Ninovu nagradu i nagradu „Isidora Sekulić“, najčitanija knjiga u javnim biliotekama Srbiji za 2010. godinu, nominacije za međunarodne nagrade „Impak Dablin“ i „Balkanika“) i „Duge noći i crne zastave“ (2012, nagrada „Zlatni Hit-liber RTS-a“).

Autor je nekoliko strip-scenarija kao i knjige ogleda o stripu „Kiselo&Slatko“ (2011). Prvi je laureat nagrade za strip teoriju „Nikola Mitrović Kokan“.

U ediciji „Srbija i komentari“ Službenog glasnika koju uređuje akademik Goran Petrović 2012. objavljena mu je knjiga „Živi pokojnik“ (zajedno sa etnologom Vesnom Marjanović).

Autor je istorijske drame „Konstantin“ u režiji Juga Radivojevića (koprodukcija Narodnog pozorišta iz Beograda i Narodnog pozorišta iz Niša, sezona 2012/2013).

Od 2012. je ekskluzivni autor izdavačke kuće „Blooming Twig Books“ iz Nju Jorka.

Proza mu je prevođena na engleski, ruski, makedonski i grčki.

Član je Srpskog književnog društva i književne grupe P-70.

„Amarkord i Grlom u jagode za generaciju koja je bila mlada osamdesetih!“ Svet knjige

Priča o vremenu kada je bilo lepo biti mlad.

Lazar Petronijević Laki, momak iz obične beogradske porodice, prevaliće u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka put od zbunjenog brucoša uzburkanih hormona do frontmena novotalasnog benda Kalkuta, rok senzacije koja je za sobom ostavila dva antologijska albuma i pregršt večitih pesama. Studije, žurke, erupcija kreativnosti u prestonici zemlje na izdisaju, velika imena domaćeg rokenrola, koncerti i turneje: Lakijeva priča izgleda kao uzbudljiva vožnja kojoj se ne nazire kraj – da bi taj kraj nastupio naglo i neočekivano, kako za njega i Kalkutu, tako i za zemlju koja je iznedrila njih i njihovu muziku.

„Seks, droge i rokenrol – ne nužno tim redosledom!“ BG Rock radio

„Nostalgija bez patetike: priča o životu običnom, povremeno komičnom, povremeno tragičnom… Laki Petronijević bi mogao da bude svako od nas.“ Nova srpska proza

„I dinamičan i pitak, i ispovedan i dokumentaristički, i beogradski i globalan, roman Kada kažeš da sam tvoj čitaoca osvaja balansom između priče o pojedincu i priče o jednom vremenu.“ Vladislava Gordić Petković

Goran Skrobonja rođen je 1962. godine u Beogradu.

Objavio roman Nakot (1993), kao i Od šapata do vriska, priče strave i fantastike (1996), Šilom u čelo, priče fantastike i strave (2000). Autor je i Bleferskog vodiča za horor (1995) i koautor dela La Rue – grafički roman (2000 – nagrada BEDECOUVERT za najbolji debitantski strip-album, 2000).

Zastupljen je u Antologiji nove srpske fantastike. Priredio nekolikoantologija horor, odnosno SF književnosti. Prevodio Stivena Kinga, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda i mnoge druge autore.

Oktobar je 1991, pred zalazak sunca… Krv njegova uvirala je u kamenjar i kanalima koje samo smrt predoseća i pronalazi, probijala se, rumena i slankasta, brza i nevidljiva, ispod ličkih, dalmatinskih i krajiških planina, ispod visoravni Korduna, brže od munje stigla do Vukovara, pa sevnula put Konavala i Dubrovnika, odatle se vijugavim pokretima zmije uspela ka Hercegovini, od Mostara, uz Neretvu, savila se oko Sarajeva, ispisivala krugove i osmice čitavom Bosnom, pa tunelima ispod Srebrenice, Bratunca, Višegrada i Foče potekla prema Metohiji i Kosovu, a odatle, nabrekla od mnogih pritoka, obrela se u selu Tekeriš, i to u istom onom trenu kada je mladi regrut poginuo, a krv šiknula iz njegovih rana. Ta krv, kao utvara, kao strašno neko priviđenje i predskazanje, kanula je iz sise krave koju je muzla vojnikova majka. Koviljka je vrisnula: „Dragoje, sine, kuku meni, kuku nama svima!“

Smrti i patnje tolikih ljudi i porodica pamtio sam apstraktno, kao brojke, a i one su prekrivene zaboravom ili su postale igračke i za ubice i za žrtve. Ubice umanjuju ili poriču svoje, a umnožavaju zločine drugih, a čine to i oni što leleču nad mrtvima.

„Iskusni romansijer, Drašković pokazuje da ‘pravila’ dobre priče za njega nisu tajna, ali se istovremeno ne odriče romansijerskog daha i zamaha, pa se tek u celini pročitana njegova nova knjiga otvara kao roman o životu i smrti Jugoslavije u životima i smrtima njenih građana.“ Ljiljana Šop

Vuk Drašković (1946, Međa kod Žitišta), pisac, političar, osnivač i predsednik Srpskog pokreta obnove. Po završenim studijama prava u Beogradu 1968, radio kao novinar u Tanjugu i dopisnik iz afričkih zemalja. Od 1980. posvetio se književnosti, a od kraja 80-ih godina do danas je i politički angažovan.

Osnovao je stranku Srpski pokret obnove 1990. godine i bio najsnažniji i najuticajniji predstavnik opozicije i protivnik režima Slobodana Miloševića u poslednjoj deceniji XX veka, zbog čega je više puta, sa suprugom Danicom, bio zatvaran i izlagan policijskoj torturi, a nekoliko puta i meta atentata kriminalizovanih struktura državne bezbednosti.

Objavio je romane „Sudija“ (1982), „Nož“ (1982, ekranizovan 1999), „Molitva“ (1985), „Ruski konzul“ (1988), „Noć đenerala“ (1994), „Doktor Aron“ (2009), „Via Romana“ (2012), „Tamo daleko“ (2013), „Isusovi memoari“ (2015); autobiografsku prozu „Meta“ (2007); knjige eseja „Ja, malograđanin“ (1981), „Odgovori“ (1987), „Koekude, Srbijo“ (1989), „Podsećanja“ (2001), te knjige govora, intervjua i članaka „Sve moje izdaje“ (1992) i „Kosovo“ (2006).

Njegove knjige prevođene su na engleski, francuski, ruski, grčki, rumunski, češki i druge jezike, a svi romani su mu bili bestseleri i u srpskim i u jugoslovenskim okvirima.

Nagrada „Borislav Stanković“.

Okultni triler iz vremena pada Konstantinopolja.

Remek-delo novije srpske književnosti, Petkovićev roman o poslednjim danima Vizantije objedinjuje poigravanje pisca istorijom, religijom i magijom, pružajući uverljivu predstavu i duhovne i geografske mape odumirućeg Carstva.

Grupa konjanika početkom XV veka nabasa na antički mauzolej, koji će se ispostaviti kao mesto inicijacije njihovog mističnog iskustva, u čijoj je osnovi učenje da duša neprestano putuje i „na svom putu menja samo imena, čuvajući pritom savršeno sećanje na smrt“. Glavni junak, Filarion, i njegov učitelj, vizantijski filozof neoplatoničar Gemistos Pliton, vodiće čitaoce kao kakve sledbenike kroz svojevrsno hodočašće na putu ostvarivanja besmrtnosti duše i dosezanja božanskog u čoveku. Na pozadini ove dubinske potke Petković oživljava Konstantinopolj, Mistru i poslednje ostatke hiljadugodišnje imperije preko istorijskih likova filozofa, vojskovođa, careva i običnih stanovnika Grada nad gradovima, u trenucima uoči i za vreme njegove herojske odbrane i, s druge strane, na pragu buđenja interesa za helensku kulturu u hrišćanskom svetu. Sučeljavanje hrišćanstva i nadirućeg islama, u epohi kada hrišćani osećaju da ih je vera napustila i da je moguće spojiti pitagorejsko i Hristovo učenje – daju ovom romanu sveobuhvatnu aromu pozne vizantijske civilizacije.

„Struktura teksta u završnici daje utisak zbornika jedne nad-knjige, svete i magijske istovremeno, u kojoj se prožimaju aluzije na Platonove dijaloge, starozavetne i novozavetne tekstove, ali i apokrifne spise, knjige u kojoj se ukrštaju fikcija, istorijski zapisi i onirička svedočenja.“ Đorđe Despić

„Gromada od romana.“ Mića Vujičić

Radoslav Petković rođen je 1953. godine u Beogradu.

Objavio je romane: Put u Dvigrad (1979, Nagrada „Miloš Crnjanski“), Zapisi iz godine jagoda (1983), Senke na zidu (1985), Sudbina i komentari (1993, nagrade: „Meša Selimović“ i „Borbina nagrada“ za najbolju knjigu godine, NIN-ova nagrada za najbolji roman godine), Savršeno sećanje na smrt (2008, nagrada „Borisav Stanković“) i Događaj godine (2010); knjige priča: Izveštaj o kugi (1989, „Andrićeva nagrada“) i Čovek koji je živeo u snovima (1998, „Vitalova nagrada“ za knjigu godine); i knjige esejističke proze Ogled o mački (1995), O Mikelanđelu govoreći (2006), Vizantijski internet (2007) i Upotreba vilenjaka (2008).
Dela Radoslava Petkovića prevođena su na francuski, nemački, grčki, mađarski, bugarski, slovenački i slovački jezik.

Prevodio je sa engleskog Čestertona, Tolkina, Defoa i Stivensona.

Priče Radoslava Petkovića nalaze se u više antologija objavljenih u zemlji i inostranstvu.

Živi i radi u Novom Sadu.

Umetnička biografija legendarnog glumca i jugoslovenske kulturne ikone.

Priču o glumačkim i intimnim svetovima Dragana Gage Nikolića, kao velikog junaka kinematografije, teatra i televizije, ispričali su doajeni scenskog i kritičarskog stvaralaštva: akademik Dušan Kovačević, filmski kritičar Milan Vlajčić, pozorišni kritičar Aleksandar Saša Milosavljević, profesor Fakulteta dramskih umetnosti Predrag Perišić, reditelji Dejan Mijač, Paolo Mađeli, Slobodan Unkovski, Ljiljana Todorović, Miloš Radivojević, Slobodan Šijan, Boro Drašković, Miroslav Lekić, Zdravko Šotra, Miloš Radović, kao i publicista Dragoljub Draža Petrović. Iz sazvučja njihovih glasova i antologijskih fotografija koje je priredila Goranka Matić, oblikovano je jedinstveno svedočanstvo o glumačkoj i moralnoj veličini najvećeg šarmera i najvoljenijeg glumca uz čije su uloge odrastale generacije.

„Bio je jedan od izrazitih, jedna od perjanica svega što je gluma. Nesumnjivo je pripadao eliti, glumačkoj ali i ljudskoj eliti. I nije slučajno da ga je publika odabrala za svoje mezimče.“ Dejan Mijač

„Dragan Nikolić je najznačajniji filmski glumac modernog srpskog i jugoslovenskog filma naše generacije. Uspešno se odupirao stavljanju na pijedestal, pretvarajući se da je to što radi najnormalnija stvar na svetu!“ Slobodan Šijan

„Sećam se kad se prvi put ‘zvanično’ pojavio u Ateljeu 212 na jednoj premijeri sa Milenom Dravić. Pričalo se i pisalo se da se ‘viđaju’, da su ‘zajedno’. Priče su prestale kad su se pojavili i u punom sjaju ‘ozvaničili’ ljubav – koja još uvek traje i trajaće večno jer je ljubav veća i duža od života.“ Dušan Kovačević

„Slučaj Bremen sadrži rečenice koje su toliko jake da ih ni jedan prevod ne bi mogao zamutiti. Imamo posla sa piscem koji je poeta doctus. Dragan Velikić stilski savršeno ostvaruje atmosferu nekoliko epoha. Ovo je jednostavno najbolja knjiga koju sam pročitao poslednjih godina.“ Klemens Rutner

„Slučaj Bremen je priča o jednoj porodici u olujama 20. veka. Velikić proučava geografiju Evrope koja je „po ko zna koji put postala istorija“. Radnja romana odigrava se u vremenskom periodu od Prvog svetskog rata pa sve do raspada Jugoslavije. U prostoru je to od Odese do Beograda, od Subotice do Marijenbada, od Budimpešte do Bremena, i preko Atlantika sve do Milvokija. Međutim, Velikić nije napisao istorijski roman. On ne rekonstruiše mesta i vremena, nego ih sinestetski oživljava u imenima ulica i hotela, u mrežama pruga vozova i tramvaja, kroz sudbine svojih junaka.“ Herman Valman

„Ono što za glavnog junaka Slučaja Bremen ostaje tajna, nakon njegove smrti u saobraćajnoj nesreći, za čitaoca biva otkriveno na kraju romana. Motivom zamene identiteta razrešava se „slučaj Bremen“ u maniru trilera holivudskih filmova.“ Marijana Milošević

„Ovaj Velikićev roman ispisan je prepoznatljivim autorskim rukopisom koji je obeležen brigom za detalj, scenu i štimung.“ Tihomir Brajović

„Junak Velikićevog romana Ivan Bazarov izgrađuje svoj život koristeći se pričama drugih, svog očuha, majke, dede, ljubavnice Olivere, oca nestalog u logoru kraj Bremena… Na taj način on pokušava da se sakrije od sopstvene sudbine, u jednom srednjoevropskom prostoru priče koji obuhvataju Petrograd, Bremen, Rijeka, Trst, Karlsbad/Karlove Vari i Odesa, gde se život odvija više u dubinama ljudi nego na površini njihovih rascepkanih sudbina.“ Mihajlo Spasojević

Dragan Velikić, rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B 92. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas, Reporter i Status. Od juna 2005. Do novembra 2009. godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Živi u Beogradu kao slobodni književnik.

Romani: Via Pula (1988 – Nagrada Miloš Crnjanski), Astragan (1991), Hamsin 51 (1993), Severni zid (1995 – stipendija Fonda „Borislav Pekić“), Danteov trg (1997), Slučaj Bremen (2001), Dosije Domaševski (2003), Ruski prozor (2007 – Ninova nagrada za najbolji roman godine, Nagrada „Meša Selimović“ za najbolju knjigu godine, Srednjoevropska nagrada za književnost), Bonavia (2012), Islednik (2015 – Nagrada „Kočićevo pero“, Ninova nagrada za najbolji roman godine)

Knjige priča: Pogrešan pokret (1983), Staklena bašta (1985), Beograd i druge priče (2009).

Knjige eseja: YU-tlantida (1993), Deponija (1994), Stanje stvari (1998), Pseća pošta (2006) O piscima i gradovima (2010).

Knjiga izabranih intervjua: 39,5 (2010).

Monografija Pula – grad interval (2014) – u koautorstvu sa fotografom Igorom Zirojevićem i istoričarkom umetnosti Paolom Orlić.

Knjige Dragana Velikića prevedene su na petnaest evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama.

Dobitnik je Nagrade grada Budimpešte za 2013. godinu.

Petogodišnji dnevnik.

Jedno pitanje za svaki dan.

„Knjiga o meni je zapravo jedina knjiga o vama. U njoj je tri stotine šezdeset i pet pitanja koja vam do sada možda niko nije postavio. Podsetiće vas na trenutke koji su najverovatnije zaboravljeni.

Ovaj poseban dnevnik će vam postepeno stvoriti naviku da budete prisutni, da se pitate, da pronađete odgovor, čujete ga iznutra, zapišete i osetite kakvo značenje taj odgovor ima za vas. Pojedini odgovori će vas vratiti u detinjstvo, neki će vam pomoći da otkrijete svoja uverenja, da prepoznate stavove koje imate, sagledate navike. A postoje i ona pitanja koja će vas prikazati u nekom novom svetlu. Upoznaćete bolje sebe, a upoznavanje je preduslov svake ljubavi, tako da ova knjiga ima nameru da vam pomogne u razvijanju ljubavi prema sebi. Najvažnijoj ljubavi od svih.

Kako je ljubav proces, tako je i Knjiga o meni prilagođena promenama kroz koje prolazimo na životnom putu koji smo izabrali. Na svako pitanje iznova ćete odgovarati pet godina. Zamislite kakva vas iznenađenja, uzbuđenja i otkrića čekaju. Koliko smeha. Koliko ponosa. Koliko zahvalnosti. Svoj dnevnik sastavljen od trista šezdeset i pet dana i pitanja možete započeti u bilo kom trenutku.

Kada Knjiga o meni bude ispunjena, pred sobom ćete imati jedan poseban dokument, istoriju jednog perioda koji više neće biti zaboravljen. Onda je možete odložiti na neko samo vama znano mesto, ili je darovati nekome kome će knjiga o vama biti najveći poklon.

Tada započnite novu jer upoznavanje sebe i ljubav nikada ne prestaju.“

Ivana Kuzmanović rođena je 28. aprila 1966. godine u Beogradu. Nakon srednje škole odlazi u Njujork gde provodi narednih nekoliko godina baveći se manekenstvom i radeći kao menadžer u jednoj američkoj kompaniji. Po povratku u Beograd započinje svoju muzičku karijeru kao članica grupe Aska, potom nastupa sa grupom BG sound, a 1992. godine ponovo napušta zemlju i kao članica dueta Diva odlazi na Kipar. Vraća se u Beograd 1995. i diplomira na Pravnom fakultetu, a odanost muzici i scenskom nastupu ispoljava u vodećim gradskim klubovima.

Iskustva sticana u inostranstvu stavlja na raspolaganje kompaniji Si&Si, a od 2003. godine radi kao sekretar Fakulteta za menadžment malih i srednjih preduzeća. Postaje pravni savetnik ekonomskog sektora Ministarstva za dijasporu 2005. godine.

Trenutno piše novu knjigu, raduje se odličnoj prodaji svojih romana, dopisuje se sa čitaocima i preprema nova iznenađenja.

Autorka bestselera Dnevnik srpske domaćice, Happy End i Majke mi, bajka.

Mora da sam svih ovih godina bila uspavana lepotica, i pojela sam bila, očigledno, otrovnu jabuku. Ne znam ko mi je uvalio tu otrovnu jabuku? Mama? Škola? Svi muškarci u mom životu? Aleksandar, moj bivši muž? One uzaludne ljubavi koje su došle posle njega? Ideologija levice na kojoj je odrasla cela moja generacija, da niko ne treba nikoga da vodi? Tito? Nebitno je sada. Sada znam. Sada doživljavam prosvetljenje. Gde su otišle one penzionerke, da im kažem da stvarno ne mrzim muškarce?
Shvatila sam, napokon! Radi se o nečem drugom.
Feminizam ubija romantiku. Feminizam ubija velike muške poteze. Feminizam je sranje!
Da me niko ne čuje, to je jedno veliko sranje.
Hoću da dođeš po mene, uhvatiš me za ruku i odvedeš me negde, i da ne znam gde, samo da žmurim i ti da me vodiš, da prvi put u životu osetim kako je to biti prava normalna žena.

Uzbudljiva, duhovita i potresna priča o ljubavi, ljubomori, padu i ustajanju, o gubitku i ponovnom osvajanju vlastitog života. Ovo je knjiga o strahu i drhtanju, buci i besu, o popuštanju, slabosti i snazi, o jakoj ženi koja sreće jakog muškarca i prepušta mu se.

Mirjana Bobić Mojsilović je spisateljica i slikarka. Objavila je romane Dnevnik srpske domaćice (2000), Happy End (2002), Majke mi, bajka (2003), Ono sve što znaš o meni (2005), Tvoj sam (2006), Srce moje (2007), Azbuka mog života (2008), Glad (2009), Gospodin pogrešni (2010), Traži me (2012), Tvoj anđeo čuvar (2016), kratke priče Baba, nemoj ništa da me pitaš (1997) i zbirku poezije Obećao si mi (2016). Autorka je šest pozorišnih komada Suze su O. K., Verica među šljivama, Pozovi M radi užitka, Poslednja šansa, Pogodi ko dolazi na večeru, Svlačenje, koji su izvođeni u Narodnom pozorištu, Ateljeu 212, Kult Teatru, Zvezdara Teatru, Akademiji 28 i na sceni KC „Palilula“. Dvanaest njenih naslova objavljeno je u Francuskoj, Italiji, Češkoj, Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji. Autorka je nekoliko samostalnih izložbi slika. Bila je jedan od prvih autora – samostalnih izdavača u Beogradu. Nekoliko puta je dobila nagradu „Zlatni bestseler“ i dobitnica je „Zlatne značke“ Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Mirjana Bobić Mojsilović je slobodna umetnica i živi u Beogradu.

Jedanaesta knjiga a ujedno sedmi roman Vedrane Rudan, Muškarac u grlu predstavlja ovu provokativnu spisateljicu u dosad najzrelijem izdanju. Kroz odnos glavne junakinje s nekoliko različitih muškaraca, Vedrana Rudan u najnovijem delu bez dlake na jeziku otvara nekoliko tematskih okvira koje u svojoj prozi ranije nije doticala. Ispod pojavnog, spoljašnjeg sloja narativa lagano izbija opor utisak o nemogućnosti komunikacije, o teškoćama na koje nailazimo u nastojanjima da dosegnemo ideal istinske bliskosti između dvoje ljudi, o tome kako smo čak i u najbliskijim vezama koje u životu uspemo da ostvarimo ipak osuđeni na to da do kraja ostanemo zarobljeni u sebi samima.

Naracija je brza, duhovita, lucidna; radnja romana smešna i tužna ujedno. Reč je o jednoj od onih knjiga koje vam ne dozvoljavaju da ih ispustite iz ruku i koje će vas različitim putevima dovoditi do suza.

Vedrana Rudan (1949, Opatija) objavila je deset knjiga, koje su prevedene na engleski, mađarski, slovenački, poljski, francuski, italijanski, ruski i makedonski jezik. U Rusiji su joj prevedene čak tri knjige, u Americi nekoliko priča i dve knjige. Pozorišne predstave dramatizovane prema njenim knjigama igrane su u Rijeci, Zagrebu, Beogradu, Varšavi, Londonu, Santa Moniki, Budimpešti. Bila je novinarka, kolumnistkinja, radila je kao urednica na Hrvatskom radiju i voditeljka TV emisije. Svaki put je dobila otkaz.

Vedrana Rudan piše na svom blogu www.rudan.info. Ima sto šezdeset hiljada sledbenika a stranica je pogledana preko deset miliona puta. Misli da je najčitanija osoba u regionu. Živi u Rijeci s mužem stalno, a s unukom povremeno. Nema psa zato što mnogo putuje.

U „Laguni“ je objavila knjigu Zašto psujem 2015. godine.

Dobitnik Ninove nagrade za 2015. godinu!

Vest o majčinoj smrti zatiče pisca u Budimpešti i postaje povod za otvaranje emotivne crne kutije, za rasplitanje višeslojnih priča i detektivsko pronicanje u svakodnevicu vremena koje više ne postoji. Ova knjiga sadrži ono po čemu je Velikić prepoznatljiv: savršen osećaj za detalj, jezičku preciznost, briljantno izbrušen stil. Roman o majci postaje autopoetička ispovest ali i povest o zemlji i ljudima kojih više nema.

Bez imalo sumnje, do sada najbolja Velikićeva knjiga.

„Nije li svako pisanje podnošenje izveštaja? Pre svega sebi. Da li se pisac uvek razotkriva? Zavirivanje u sopstvenu utrobu ne može biti stvar književne taktike – njegova ishodišta su dublje, suštinske prirode. Ono po čemu se Islednik izdvaja je njegov sasvim lični ton. Samorazotkrivanje. Pisac bez maske. Pronicanje u hemijski sastav vazduha disanog u detinjstvu. Prizivanje topline osmeha starih preko stotinu godina. Filmovi koji se stalno repriziraju. Mirisi. Glasovi. Zvukovi. Predmeti. Opsesivne slike…“ Nebojša Milenković

„Mnogo ljudi piše, ali je malo pravih pisaca kakav je Velikić. To je uživanje u čistoj literaturi. Njegova rečenica vas uvek vodi dalje, kao što je u muzici činio Hendriks.“ Gorčin Stojanović

Dragan Velikić, rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B 92. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas,Reporter i Status. Od juna 2005. Do novembra 2009. godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Živi u Beogradu kao slobodni književnik.

Romani: Via Pula (1988 – Nagrada Miloš Crnjanski), Astragan (1991),Hamsin 51 (1993), Severni zid (1995 – stipendija Fonda „Borislav Pekić“), Danteov trg (1997), Slučaj Bremen (2001), Dosije Domaševski (2003), Ruski prozor (2007 – NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, Nagrada „Meša Selimović“ za najbolju knjigu godine, Srednjoevropska nagrada za književnost), Bonavia (2012), Islednik(2015 – Nagrada „Kočićevo pero“)

Knjige priča: Pogrešan pokret (1983), Staklena bašta (1985), Beograd i druge priče (2009).

Knjige eseja: YU-tlantida (1993), Deponija (1994), Stanje stvari(1998), Pseća pošta (2006) O piscima i gradovima (2010).

Knjiga izabranih intervjua: 39,5 (2010).

Monografija Pula – grad interval (2014) – u koautorstvu sa fotografom Igorom Zirojevićem i istoričarkom umetnosti Paolom Orlić.

Knjige Dragana Velikića prevedene su na petnaest evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama.

Dobitnik je Nagrade grada Budimpešte za 2013. godinu.

Postoji li pogrešno vreme za pravu ljubav?

Nakon rođenja ćerke koju je žarko želela, Katarina Molnar suočava se sa činjenicom da je njen brak sa Borisom na izdisaju.

Na Kliničkom centru, Damjan Vidak leži na Intezivnoj nezi sa dijagnozom teške bolesti i neizvesnim prognozama.

Jednog usamljenog snežnog popodneva, Katarina će na Facebooku pronaći upravo Damjana, starog poznanika u dramatično novim okolnostima. Njihove sudbine neočekivano će se spojiti u priču o ljubavi kad joj vreme nije, u priču o hrabrosti, suočavanju sa slabostima i strahovima, u priču o strasti, životnim dilemama i odlukama koje se moraju doneti: Ostati ili otići? Učiniti ono što je „ispravno“ ili zgrabiti sreću oberučke?

„Kristina Kovač je napisala savremen roman na večitu temu, ispričala dirljivu priču na moderan način, poklonila čitaocima istinsku tugu bez patetike.“ Blic žena

„Neposrednost sa kojom se Kovač u knjizi hvata ukoštac sa životnim izazovima je razoružavajuća.“ Blic

„Ogoljeno, dirljivo, očaravajuće!“ Story

„Najhrabriji ljubavni roman u poslednjih nekoliko godina.“ Nedeljnik

Kristina Kovač je kompozitor, tekstopisac, izvođač i muzički producent. Rođena je 10. novembra 1974. u Beogradu, gde i živi. Ima ćerku Taru i čoveka Danijela.

Ovo je Kristinin prvi roman.

U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju… Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu.
Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv.Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve…

Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav.

Jelena Bačić Alimpić rođena je 1969. godine u Novom Sadu.
Školovala se u Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Katedri za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Radila je kao novinar i autor dokumentarnih televizijskih emisija za JRT mrežu i TV Novi Sad, u periodu od 1987. do 1993. godine. Devet godina je bila novinar i urednik u sistemu „Color Press Group“. Od 2002. godine do kraja 2013. radila je kao novinar, urednik i voditelj na televiziji Pink. Dobitnica je mnogih nagrada za televizijsko stvaralaštvo i novinarstvo u zemlji i regionu.
Autorka je romana bestselera „Ringišpil“ (2010), koji je preveden na makedonski i turski jezik, nagrađen „Zlatnim Hit liberom“ i dve godine zaredom proglašavan najčitanijom knjigom domaćeg autora. „Ringišpil“ je objavljen i u luksuznom izdanju, u prestižnoj ediciji „Dragulji Lagune“, kao jedan od najprodavanijih i najčitanijih romana u istoriji izdavačke kuće Laguna. Njen drugi roman „Pismo gospođe Vilme“ (2012), takođe je postao bestseler i preveden je na makedonski jezik, nagrađen „Zlatnim Hit Liberom“ i proglašen najčitanijom knjigom domaćeg autora u 2012. godini.
Od 2014. godine, Jelena Bačić Alimpić ima status slobodnog umetnika. Živi u Novom Sadu, udata je i ima dvoje dece, Marka i Dunju.

Na ovoj planeti smo samo iz jednog razloga: da naučimo da volimo.

Obuze me strašna, jeziva panika, koja ide do dubine kostiju, da sve ovo zajedno nema nikakvog smisla i da ga ja neću nikada otkriti. Da ću ceo život provesti pogrešno…

Uzbudljiva ispovest Isidore Bjelice o delu njenog života o kojem dosad niko nije znao ništa. Ovaj autobiografski roman istovremeno je i filozofska pripovest o traganju za ljubavlju i smislom.

Junakinja romana Sama luta po svetu, odlazi u Meksiko u potrazi za ključem razumevanja našega bića i smisla, ne znajući da se odgovor zapravo nalazi u njenom srcu… I kada se mnogo godina kasnije suoči sa krajnjim beznađem, kada pomisli da su je svi napustili i da je ostala sama, shvatiće da put do srca voljenog vodi kroz sopstveno srce.

Autor je više pozorišnih komada i radio-drama, reditelj kultnog filma „Dorćol-Menhetn“. U pozorištu je režirala „Sarajku u Beogradu“, okultnu antimarksističku komediju Nebojše Pajkića, „Marhatana“, i svoj kemp-projekat „Popička u Parlamentu“.

Dobitnik je nagrada Najvoljenije žene XXI veka, Gala pisac, 2002, i Zlatni bestseler, 2004. N

Njene knjige su prevedene na nekoliko stranih jezika. Kolumnista je u listovima:Pravda, As i Tabloid.

Nezaobilazno svedočanstvo iz ratnih štabova devedesetih!

U želji da kroz svoj generalski durbin preispita događaje koje su pristrasni hroničari i ostrašćeni učesnici nedavnih ratova do danas iskrivljavali i iznosili svako po svojoj meri, general Grahovac u ovom svedočanstvu pruža čitaocu objektivan pogled na događaje i istovremeno uživanje kao u kakvom ratnom trileru. Kroz splet ratnih zbivanja, gde je istina prva nastradala, a domaće i međunarodne igre dosezale razmere tragične farse, pisac uspostavlja vertikalu čovečnosti i vojničke časti, iznoseći na svetlo dana mnoge nepoznate pojedinosti i nepočinstva moćnika i gospodara rata.

General Grahovac slika jedno tamno doba propasti i srama, smutnoe vreme na domaku trećeg milenijuma, kad su podoficiri postali komandanti a mnogi od njih ratni zločinci, kad su uglavnom ljudi bez zanimanja postali političari, kriminalci medijski omiljeni rodoljupci, a patrioti prisiljeni da se sklone ili nestanu… Polemički oštra i čitka, ova knjiga čitaoca vuče napred kao napet kriminalistički roman u kojem smo i sami voljno ili nevoljno učestvovali i čije posledice i danas osećamo. – Vidosav Stevanović

Ozbiljna istorija paklenih devedesetih i godina nakon pada Miloševića neće moći da se piše bez ove knjige. Knjiga Glasovi iz gluve sobe ulazi u one zone koje klasična istoriografija teško može dosegnuti. Zato je bilo važno demistifikovati „gluvu sobu“ o kojoj Grahovac piše. Riječ je o prostoriji u kojoj se odvijaju najtajniji poslovi planiranja i dogovaranja vojnog vrha jedne države, a autor je bio dio „saziva“ te gluve sobe u najtraumatičnijem periodu savremene istorije. – Balša Brković

Blagoje Grahovac, general avijacije u penziji, kolumnista je nezavisnog dnevnika Vijesti, poznati analitičar geopolitičkih i društvenopolitičkih procesa u regionu i gostujući predavač iz tih oblasti na nekoliko univerziteta.

Rođen je 6. aprila 1949. godine u Nevesinju (BiH), gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Mostaru, pilotsku profesiju je otpočeo u Sloveniji (Bled i Celje), a Vazduhoplovnu vojnu akademiju je završio u Zadru 1970. godine, kao prvi u rangu. Njegovo ime je upisano na počasnu ploču Vazduhoplovne vojne akademije. Završio je Komandnoštabnu akademiju RV i PVO i Školu nacionalne odbrane u Beogradu. Kao oficir-pilot službovao je u Zadru, Titogradu, Sarajevu i Beogradu. Kao pilot i instruktor letenja, leteo je na avionima galeb, jastreb, super galeb, orao i MIG-21. Nosilac je zlatnog pilotskog znaka kao najvišeg priznanja u pilotskoj profesiji u SFRJ. Bio je na sledećim vojnim dužnostima: komandant avijacijske eskadrile, komandant avijacijskog puka, komandant Vazduhoplovne vojne akademije, komandant Vazduhoplovnog korpusa, načelnik sistema vazduhoplovne podrške u Komandi RV i PVO, pomoćnik načelnika GŠ za RV i PVO i zamenik ministra odbrane. Dobitnik je Decembarske nagrade za rukovođenje i komandovanje, kao najvišeg priznanja za tu oblast u SFRJ. Služba u vojsci mu je prekinuta mimo njegovog zahteva 1999. godine u činu general-potpukovnika avijacije. Nakon prestanka aktivne vojne službe vršio je dužnosti savetnika predsednika Republike Crne Gore, savetnika predsednika Državne zajednice Srbije i Crne Gore i savetnika predsednika Skupštine Crne Gore. Do sada je objavio pet knjiga: „Opasne stvari“, „Lice nacije“, „Geopolitika i Balkan“, „Geopolitički rebus“ i „Braća po gluposti“ u izdanju Daily Pressa.

…Proču se, ubrzo, i da su svi iz Donje Čemernice bačeni u jamu, u nekoliko jama, jer je bilo jama koliko i priča, i da je šumar Rifat preživeo. Jedna čobanica, Srpkinja, u svakoj priči imala je drugačije ime, čula ga kako ječi u jami, spustila mu uže, izvukla ga nekako, sakrila ga u neku pećinu, tu ga, u potaji, hranila i pojila. Otišao je nekud, niko ne zna gde.…Moj Hanibal je rođen u Donjoj Čemernici, ali on niti je musliman niti je pravoslavac, on je pas, samo pas, i pametniji je od svih vas.

…Majke, očevi, bake i dedovi izgubljenih jedinaca vešali su crne barjake na kuće, a na kućna vrata dovlačili trnje. Poštovan je strašni običaj da se, trnjem na kućnom pragu, objavi da je nestao sin jedinac i da će, i te porodice i kuće, da nestane.

Hromi fotoreporter Veljko Vujović, kome je nadimak Ćopavi Isus, kamerom i perom svedoči o smrti Jugoslavije, o starim i novim mržnjama, novim zločinima i zločincima. U novom romanu Vuka Draškovića pojedini opisi građanskog rata 90-ih godina prošlog veka, Beograda u vreme talasa demonstracija, Veljkovog zavičaja i porodice u Hercegovini, zakulisnih igara iza kojih se kriju nedodirljivi bogovi rata – spadaju u antologijske stranice novije srpske proze.

„Ovako književno uverljivog i potresnog antiratnog romana nema u novijoj srpskoj književnosti. Dve decenije od rata devedesetih pojavljuje se prvi roman ni na čijoj strani u nacionalnom i ideološkom smislu, drama jedinke koja poprima razmere antičke tragedije.“ Ljiljana Šop

Vuk Drašković (1946, Međa kod Žitišta), pisac, političar, osnivač i predsednik Srpskog pokreta obnove. Po završenim studijama prava u Beogradu 1968, radio kao novinar u Tanjugu i dopisnik iz afričkih zemalja. Od 1980. posvetio se književnosti, a od kraja 80-ih godina do danas je i politički angažovan.

Osnovao je stranku Srpski pokret obnove 1990. godine i bio najsnažniji i najuticajniji predstavnik opozicije i protivnik režima Slobodana Miloševića u poslednjoj deceniji XX veka, zbog čega je više puta, sa suprugom Danicom, bio zatvaran i izlagan policijskoj torturi, a nekoliko puta i meta atentata kriminalizovanih struktura državne bezbednosti.

Objavio je romane „Sudija“ (1982), „Nož“ (1982, ekranizovan 1999), „Molitva“ (1985), „Ruski konzul“ (1988), „Noć đenerala“ (1994), „Doktor Aron“ (2009), „Via Romana“ (2012), „Tamo daleko“ (2013), „Isusovi memoari“ (2015); autobiografsku prozu „Meta“ (2007); knjige eseja „Ja, malograđanin“ (1981), „Odgovori“ (1987), „Koekude, Srbijo“ (1989), „Podsećanja“ (2001), te knjige govora, intervjua i članaka „Sve moje izdaje“ (1992) i „Kosovo“ (2006).

Njegove knjige prevođene su na engleski, francuski, ruski, grčki, rumunski, češki i druge jezike, a svi romani su mu bili bestseleri i u srpskim i u jugoslovenskim okvirima.

Širok je raspon tema koje su u svojoj prepisci dotakli ovi „državni neprijatelji“ u svojim nacionalnim književnostima: fundamentalizam, feminizam, nacionalizam, služenje vojske u bivšoj zajedničkoj domovini, odnosi Srba i Hrvata, portreti Tuđmana i Miloševića, domaća i svetska književnost i njihove teme, nekadašnji običaji u zajedničkoj zemlji i današnji u posebnim zemljama…Kao posvedočeni kritičari društva, naravi i glavnih književnih tokova u svojim sredinama, Jergović i Basara u svojoj duhovitoj i pronicljivoj igri dopisivanja razotkrivaju sve sličnosti u negativnim karakterološkim crtama svojih nacija, potvrđujući time još jednom tačnost Frojdove misli da se, preneto na slučaj Srba i Hrvata, njihova uzajamna netrpeljivost javljala najčešće usled „patologije malih razlika“.

Svetislav Basara rođen je u Bajinoj Bašti 1953. godine.

Autor je više od dvadesetak knjiga – romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja. Dobitnik je više srpskih i međunarodnih nagrada za književnost, a njegov roman Fama o biciklistima smatra se jednim od najboljih romana druge polovine dvadesetog veka u srpskoj književnosti. Objavio je knjige: Napuklo ogledalo, Peking by Night, Kinesko pismo, Fama o biciklistima, Bumerang, Džon B. Malkovič, Kratkodnevnica, Looney Tunes, Mongolski bedeker (Nolitova nagrada), Na Gralovom tragu, Na ivici, Sveta mast, Ukleta zemlja, Srce zemlje, Uspon i pad Parkinsonove bolesti, Izgubljen u samoposluzi, Dnevnik Marte Koen, Stradija, Fundamentalizam debiliteta…

Za roman Uspon i pad Parkinsove bolesti dobio je NIN-ovu nagradu za najbolji roman objavljen 2006. godine.

Prvi je dobitnik nagrade Fondacije Borislav Pekić.

Drame su mu izvođene na mnogim scenama a knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski, španski i makedonski jezik.

Miljenko Jergović (1966, Sarajevo), živi na selu pokraj Zagreba, piše i objavljuje na svom jeziku. U Srbiji je od 2001. objavio osam proznih knjiga, romana i zbirki kratkih priča.

Pesničke knjige: Opservatorija Varšava, Zagreb, 1988; Uči li noćas neko u ovom gradu japanski, Sarajevo, 1990; Himmel Comando, Sarajevo, 1992; Preko zaleđenog mosta, Zagreb, 1996; Hauzmajstor Šulc, Zagreb, 2001; Dunje 1983 (izabrane i nove pjesme), Zagreb, 2005; Izabrane pjesme Nane Mazutha, Cetinje 2011;

Zbirke priča: Sarajevski Marlboro, Zagreb, 1994; Karivani, Zagreb, 1995; Mama Leone, Zagreb, 1999; Inšallah, Madona, Inšallah, Zagreb, 2004; Mačka čovjek pas, Beograd, 2012. Izabrane priče: Sarajevski Marlboro, Karivani i druge priče, Zagreb 1999; Rabija i sedam meleka, Sarajevo, 2004; Drugi poljubac Gite Danon, Zagreb, 2007; Tango bal i druge priče, Cetinje, 2010.

Romani i novele: Buick Rivera (novela), Zagreb, 2002; Dvori od oraha, Zagreb, 2003; Gloria in excelsis, Zagreb, 2005; Ruta Tannenbaum, Zagreb 2006; Srda pjeva, u sumrak, na Duhove, Zagreb 2007; Freelander (novela), Sarajevo 2007; Volga, Volga (novela), Zagreb 2009; Roman o Korini (pripovest), Beograd, 2010; Otac, Beograd, 2010; Psi na jezeru, Zagreb, 2010; Rod, Zagreb, 2013.

Ogledi, eseji, članci i dr. književne forme: Naci bonton, Zagreb, 1998; Historijska čitanka, Zagreb-Sarajevo, 2001; Historijska čitanka 2, Zagreb-Sarajevo, 2004; Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu, Zagreb, 2006; Transatlantic Mail (koautor s Semezdinom Mehmedinovićem, fotografije Milomira Kovačevića Strašnog), Zagreb, 2009; Zagrebačke kronike (novinske kronike, kolumne, feljtoni), Beograd, 2010; Bosna i Hercegovina, budućnost nezavršenog rata (esej, intervju; koautor s Ivanom Lovrenovićem), Zagreb, 2010; Pamti li svijet Oscara Schmidta (projekti, skice, nacrti), Zagreb, 2010; Muškat, limun i kurkuma, Zagreb, 2011;

Drame: Kažeš anđeo, Zagreb, 2000.

Njegov neobjavljeni roman Wilimowski pročitan je i emitovan na Trećem programu Radio Beograda od 4. do 21. maja 2012 (čitala Koviljka Panić).

Knjige su mu prevođene na dvadesetak jezika.