1. „Fukoovo klatno“, Umberto Eko
Svojevrsna nostalgija za beskonačnim je jedna od odlika ove knjige u kojoj se junaci trude da dosegnu apsolutno, a do koga se pak (eventualno) dolazi samo prevazilaženjem sebe samog. Uz čitavo bogatstvo podataka, Fukoovo klatno je istovremeno detektivska priča, uvod u fiziku i filozofiju i uzbudljiva analiza ludila i mudrosti koja obuhvata celokupnu ljudsku istoriju. Svojevrsni junaci ove knjige su i alhemija, kabala, mistika, tajna društva… Naime, nekoliko prijatelja iz zabave počinju da sakupljaju mistična i ezoterična znanja, prave mapu koju postavljaju ispod Fukoovog klatna u muzeju tehnike u Parizu. No, igra će početi da ih guta i smrt da ih vreba u njihovim potragama. U nekim osvrtima ističe se Ekovo podsmevanje teorijama zavere od srednjeg veka do danas.
Citat: “Kada mi je pričao o Klatnu pripisivao sam njegove emocije estetičkom buncanju, tom raku koji se bezobličan, polako nazirao u njegovoj duši, preobražavajući korak po korak, i da on to nije primećivao, njegovu igru u stvarnosti. Ali ako je bio u pravu što se tiče Klatna, možda je i sve ostalo bilo istina, plan, Univerzalna zavera i možda je bilo dobro što sam došao tamo , pred sam letnji solsticijum. Jakopo Belbo nije bio lud, jednostavno je u igri, pomoću Igre otkrio istinu. A, međutim, doživljaj Čudesnog ne može da potraje a da se razum ne pomuti“.
2. „Galeb Džonatan Livingston“, Ričard Bah
Priča o Galebu Džonatanu, priča o nesvakidašnjem galebu, ptici koja se usudila da se suprotstavi normama i da poželi nešto više od običnog preživljavanja, objavljena je prvi put 1970. godine . Neustrašiv, hrabar, odlučan Džonatan nastoji da dobije najviše od sebe samog, da se izbori za prave stvari I vrednosti bez obzira na cenu. Knjiga o neverovatnoj snazi (i dometima) koje čovek iz sebe može da iznedri.
Citat: “Većina galebova ne haje da nauči nešto više doli osnove letenja; kako da stigne do obale, do hrane i natrag. Jer većinu galebova ne zanima let već jelo. A ovog galeba nije zanimalo jelo već let. On nije leteo da bi jeo, kao većina, već je jeo da bi leteo (…) Ni jedan od njih nije mogao verovati da let ideja može biti isto tako stvaran kao i let vetra i perja (…) Celo vaše telo, od vrška jednog krila do drugog – Džonatan im je govorio – nije ništa drugo doli vaša misao u formi koja se može videti. Ne ovladate li svojim mislima, ne možete vladati ni svojim telom“.
3. „Treće oko“, Lobsang Rampa
Autobiografski roman tibetanskog lame Lobsang Rampa koji je je prošao bolnu operaciju otvorenja Trećeg Oka, zahvaljujući kome može da „vidi ljude kakvi jesu, a ne kakvim se predstavljaju“, koje otvara ogromna spoznanja… Piše o tome kako je kao dečak, od samo sedam godina, ušao u samostan Čakpori, hram tibetanske medicine, gde je studirao pod velikim učiteljima, učeći od njih takva mistična umeća poput vidovitosti, levitacije astralnih projekcija… “Treće oko” vodi čitaoca kroz magični svet istoka, astralna putovanja i snove, objašnjava duhovnu strukturu čoveka, eteričko telo, auru, boje kao putokaz, sredstvo duhovne spoznaje.
Citat: “Misli su, kako mi to dobro znamo u Tibetu, energetski talasi. Materija je kondenzovana energija. Misao, pažljivo usmerena i delimično kondenzovana, može da pomeri predmet. Usmerena drugačije, ona može da se pretvori u telepatiju koja omogućuje da se neka druga udaljena osoba natera na određenu akciju. Zašto bi to bilo teško da mi se poveruje, kad svi nalaze da je normalno što čovek, snabdeven mikrofonom, može da usmerava ateriranje aviona uprkos gustoj magli i nultoj vidljivosti?“
4. „Uliks“, Džejms Džojs
Radnja romana, koga prati i odrednica da je traktat o značaju trivijalnih događanja, obuhvata život tri glavna lika u toku samo jednog dana, 16. juna 1904. u Dablinu. Pisan u Cirihu, Trstu i Parizu od 1914. do 1922. „Uliks“ (latinska verzija imena Odisej) je postao ne samo kruna Džojsovog opusa, već i jedan od najznačajnjih romana u istoriji. Ostalo je zabeleženo da je Dž. Džojs 1904. godine rekao svom bratu Stanislavu: “Vidiš li onog čoveka koji je upravo odskočio u stranu da ga ne bi pregazio tramvaj. Zamisli da ga je pregazio, koliko bi odjednom sve što je taj čovek učinio postalo značajno. Ne za inspektora, već za svakoga ko ga je poznavao. A tek njegove misli… To je ta moja ideja o značaju trivijalnih stvari koju bi želeo da prenesem dvema ili trima ubogim dušama koje će možda i pročitati ono što napišem“.
Citat: “Raskošna ženo. Čudovišno čeznem da dospem pod tvoju vlast. Iscrpljen sam napušten, i nisam više mlad. Sad stojim, da se tako izrazim, s neposlanim pismom za koje treba doplatiti poštarinu, pred već zatvorenim sandučetom u pošti ljudskog života. Vrata i prozori otvoreni pod pravim uglom stvaraju promaju od trideset dve stope u sekundi u skladu sa zakonom gravitacije. Ovog trenutka osetio sam u levom guznom mišiću probod išijasa. To nam je porodična boljka. Jadni stari tata, udovac, bio je s njom pravi barometar.“
5. „Nepodnošljiva lakoća postojanja“, Milan Kundera
Ljubavna priča smeštena u Prag čuvene ’68 („praško proleće“) i sovjetske okupacije koja je usledila. Pisan fragmentarno, ovo jeste roman o ljubavi, ali ne i ljubavni roman. Uz priču o njemu i njoj, koja je mnogo više od muško ženskog odnosa, Kundera osvaja uzbudljivim eksplikacijama na razne teme; od odnosa težine i lakoće (u ljudskom životu) do toga da je slučaj smrti Staljinovog sina dokaz da su govna veći teološki problem od smrti.
Citat:“Životna drama se uvek može opisati metaforom težine. Kažemo kako je čoveka pritislo breme. Čovek taj teret nekad može a nekad ne može podneti, pada pod njim, bori se, pobeđuje ili gubi. Ali šta se, u stvari, dogodilo Sabini? Ništa. Napustila je jednog muškarca zato što je želela da ga napusti. Je li je progonio? Je li joj se svetio? Nije. Njena drama nije bila drama težine, ne lakoće. Sabinu nije pritiskao teret, pritiskala ju je nepodnošljiva lakoća postojanja. /Sve do tog trenutka svaka izdaja ju je ispunjavala uzbuđenjem i radošću(….) Čovek može izdati roditelje, bračnog druga, ljubav, domovinu, ali šta će se dogoditi kad ostane bez roditelja, bez bračnog druga, bez ljubavi, bez domovine, kad više ne bude imao koga izdati? (…) Cilj kojem čovek teži uvek je obavijen maglom“.
6. „Majstor i Margarita“, Mihail Bulgakov
Čuveni Bulgakovljev roman prvi put je, u nepotpunom obliku, objavljen 1966. u časopisu „Moskva“, a ptpuna verzija 1969. u Frankfurtu. Ukazujući na veliki značaj tog romana u svetskoj književnosti kritika ističe da podjednako pripada avangardi i modernizmu, te da je u njemu izuzetno bitno pitanje smisla života i umetnosti postavljeno tako da zadire u temelje celokupnog istorijskog korpusa, a književno je obrađeno „na način koji može ostvariti jedino književnost koja se oslanja na svekoliko iskustvo svetske književnosti”.
Citat: “Nemojte se plašiti – umiljato umiri Korovjev Margaritu, hvatajući je podruku – to su Behemove smicalice, ništa drugo. I uošte, dozvoliću sebi slobodu da vam posavetujem, Margarita Nikolajevna, da se nikada i ničega ne plašite. Jer, to nije razumno. Bal će biti raskošan, neću to da krijem od vas. Videćemo lica čija je moć svojevremeno bila neizmerno velika. Mada, doduše, kada se samo pomisli kako su mikroskopski male njihove mogućnosti u poređenju s mogućnostima onoga u čijoj pratnji imam čast da se nalazim, onda to postaje smešno i čak, rekao bih, tužno“.
7. „Igra staklenih perli“, Herman Hese
Hese je „Igru staklenih perli“ napisao 1943. Njen glavni junak i drugi protagonisti učeći se naslovnoj veštini, duhovnoj igri koja rađa novi kvalitet prepliću (svo) znanje i (svu) umetnost, a istovremeno traži najviše i od čoveka i za čoveka. Priča o smislu života (ili traženju smisla) smeštena je u 22. vek u nepostojeću zemlju. Kritikuje savremeni svet, „feljtonističku civilizaciju“ kojoj suprotstavlja svet duha i kulture. Knjiga je bila veoma omiljena u razorenoj Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, a 1946. dobio je za nju Nobelovu nagradu.
Citat:“ Svaki je od nas samo čovek, samo jedan pokušaj, samo nešto usput. Ali čovek treba da teži središtu a ne periferiji(…) Nije dubina sveta i njegovih tajni onde gde su oblaci i crnina, dubina je u jasnoći i vedrini(…) Ta vedrina nije šala ni samodopadljivost, ona je najviša spoznaja i ljubav, potvrda svekolike zbilje, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetih i vitezova, ona je nepokolebljiva, a sa starošću i blizinom smrti samo raste. Ona je tajna lepote i bit svekolike umetnosti“.
8. „Slika Dorjana Greja“, Oskar Vajld
„Slika Dorjana Greja“ je jedini roman Oskara Vajlda koji se pojavio 1890. u jednom američkom magazinu kao posledica razgovora koji su godinu dana ranije za večerom vodili urednik časopisa, autor i britanski lekar Konan Doil. Knjiga govori o lepom mladom momku koji „pristaje na nagodbu“ da umesto njega stari slika, dok njegovo lice ostaje lepo uprkos godinama i zlodelima koje je počinio. Cena je, ispostaviće se, tolika da će junak poželeti da bude odvratni starac sa slike. Eseističke opservacije, snažno obeležje romana, deo su priče o junaku lordu Henriju, svojevrsnom guruu lepog Dorjana.
Citat: “Mi vazda sami sebe ne razumemo, a druge razumemo retko. Iskustvo nema nikakvu etičku vrednost. Ono je tek ime koje ljudi daju svojim zabludama. Poput savesti, ni iskustvo nije aktivan uzrok. Iskustvo nam samo pokazuje da će naša budućnost biti ista kao i prošlost, da ćemo grehe koje smo jednom počinili s gađenjem, mnogo puta ponovo počiniti s radošću(…) Tragedija starosti nije u tome što je neko star, već što je i mlad. Kad bi mi se povratila mladost, učinio bih sve na svetu osim gimnasticiranja, ranog ustajanja i časnog življenja“.
9. „Hadrijanovi memoari“, Margarit Jursenar
Junak, car Hadrijan (u istoriji zabeležen kao car filozof, mirotvorac, jedan od „pet dobrih careva starog Rima“ koji je, kako M. Jursenar napominje, vladao na razmeđi stare i nove epohe) pred smrt priseća se svog života u vidu svojevrsne ispovesti. A priča obuhvata i vivisekcira široku lepezu pitanja od opštih, društvenih i političkih, do ličnih i pojedinačnih tema i dilema. Jursenar knjigu završava posebnim odeljkom, svojim memoarima o pisanju memoara. Po mnogima i jedno i drugo su priče o ljudima koji su živote uložili u projekte koji su pobedili i istoriju i vreme.
Citat: “Ono što je mene zanimalo nije bila filozofija slobodnog čoveka (dosadni su mi svi oni koji se u to upuštaju), već tehnika: hteo sam da pronađem onu sponu koja našu volju nadovezuje na našu sudbinu, u kojoj disciplina pomaže prirodi umesto da je koči(…) Ja sam sanjao o skrivenom prihvatanju ili o gipkoj dobroj volji (…) I tako, mešavinom uzdržanosti i smelosti, preteranim zahtevima i razumnim ustupcima, najzad sam samog sebe prihvatio“.
10. „Freni i Zui“, Dž. D. Selindžer
Dž. D. Selindžer je najčitaniji američki pisac koji je istovremeno i najmanje objavljivao – svega četiri knjige proze, od kojih je samo “Freni i Zui” (1961) ponovila ogroman uspeh “Lovca u žitu”. Napisana je u formi uzbudljivog, zanimljivog dijaloga između glavne junakinje i njenog brata, koji postepeno vodi katarzi i razrešenju, odnosno nežnosti i ljubavi kao polazištu, uporištu, ishodištu.
Citat:“’Šta on podrazumeva pod šašavcima?’ reče. ’On za svaku stvar ima četrdeset tumačenja! Ako ti se čini da sam malo rastrojena, to je zbog toga. Čas kaže – kao na primer sinoć – da smo šašavi zato što smo vaspitani tako da imamo samo jedan sistem načela. Posle deset minuta kaže da je on šašav zato što nikad ne poželi da s nekim izađe da nešto popije(…) On kaže da su jedini ljudi s kojima bi stvarno voleo da se nađe da negde zajedno popiju nešto, ili svi mrtvi, ili do njih ne može da se dođe.“
Izvor: Blic
